Master Of My Make-Believe

I mimo obećanja da je želela da prikaže više svojih pojavnih oblika, Santigold i u ovoj diskografskoj epizodi ostaje svoja na svemu, na razmeđi new-wave baštine, afro-ritmova, dub-a i melodičnijeg punk-a u bledim tragovima. To je jasno već pri pogledu na listu okupljenih producenata (Q-Tip, Diplo, Switch, David Sitek (TV on the Radio), Nick Zinner (Yeah Yeah Yeahs). 

Štaviše, nekoliko ovde predstavljenih pesama može da posluži kao adekvaktna i veoma precizna zamena za poznate trenutke sa izdanja Santigold; to važi  na prvom mestu za  recimo, nesumnjivo valjanu Disparate Youth, te Fame, Freak Like me, God from the Machine, uz ogradu da je poslednjepomenuta ipak daleko najuspelija i sasvim kvalitetna pesma čijoj je dub-zavodljivosti zbilja teško odoleti.

Ako po strani ostavimo sud da se Santigold, i mimo javno joj iskazanih htenja (u tom naporu Santigold namerno-nenamerno dobacuje i do  momenata koji bude asocijaciju na Fever Ray (numera This is not Our Parade), odnosno Nicki Minaj (u slučaju pesme Look At These Hoes), ipak zadržala na teritoriji poznatog i očekivanog, ostaje još jedna važna dimenzija albuma – fascinacija glavnotokovskim zvukom osamdesetih, te neponovljive decenije koja je kadra da pobudi i preziir i nadahnuće, nekada i o istom trošku. Osamdesete su ovde najvidljivije u numerama The Riot's Gone i The Keepers, s tim što se ova druga izdvaja kao možda najzaokruženija i najvaljanija na čitavom albumu. Tokom trajanja strofa The Keepers da se naslutiti omaž ukrasima koje pamtimo i lako prepoznajemo iz klasika Running Up That Hill Kate Bush, dok referen donosi naklon još „svetovnije“ Pat Benatar. 

Master Of My Make-Belive svakako ne odražava ciljani iskorak i željenu eklektiku, ali sadrži nekoliko dragocenih pesama koje dodatno rastaču sve porozniju i porozniju granicu između glavnog toka i alternativnijeg izraza, a takvih darova naprosto nikada dosta.