Ove 2012. neće biti kraj sveta, ali ono što sledi, ako je verovati Damiru Avdiću, ne miriše na dobro
Bosanski psiho je snimio četvrti solo album na kome sučeljava predvodnike globalnih protesta uperenih protiv perjanica finansijskog sistema, anonimne internet komentatori, desničare, zvezde rijalitija i običan puk. Ili kao u pesmi La Džigeracion – na jednom mestu su Slavoj Žižek, Lady Gaga, Noam Chomsky i Karleuša.
Ovaj višestruko talentovan čovek (pesnik, pisac, performer), svoj izraz pronalazi i u muzici, koja je formalno svedena na gitarski rif koji se ponavlja, čime je pažnja slušaoca usmerena na sadržaj tekstova. Savremeni protestni pesnik, ironičan i direktan, Avdić otvara album proročkom 2012 koja najavljuje da najgore tek predstoji - “sve je na svom mjestu…/u Italiji Berluskoni/na biralištima moroni”. Igrokaz Katalonija Sparta Galicija kroz priču o Rodrigu, Konstantinu i neimenovanom francuskom Romu opisuje (nesnađenu) Evropu u krizi.
Izbacujući svu žuč koju oseća uz distorziju, Avdić deluje na slušaoca kao šut u stomak, efektan je samo u malim dozama. Kako album odmiče i kvalitet i pažnja opadaju. Svima sve po spisku, bez pardona, vulgarno, Damir Avdić od antiglobalističkih protesta pravi cyber pornić (Revolucionarna lava), a pažnju dežurnih dušebrižnika privućiće pozivanje na Lennona, Black Sabbath, Hitlera i Ničea u numeri Bog je koncept.
U obraćanju ocu anarhizma (Bakunjine), Avdić iskazuje prezir prema današnjim “revolucionarima” koje vidi kao “markstističke smradove” okrenute marketingu i zgrtanju novca. Time je na sebe navukao gnev komentatora, koji su ga proglasili “trubadurom desnice” koji je neinformisan, a njegove poruke politički neodgovorne i opasne. Reagujući na ključne reči (Romi, revolucija, amalgam Mein Kampfa i Das Kapitala u naslovu), previđa se da iza Avdićeve ideološke papazjanije leži gnev običnog čoveka koji oseća da je danas svaka plemenita ideja obesmišljena i uprljana. I one sa Occupy Wall street i japije prekoputa, i domaće i strane levičare i desničare, Avdić bi najradije oterao u materinu.
Pa tako na Damira Avdića možemo gledati kao na poslednjeg pankera koji ne vidi da je na njemu da nudi bilo kakvo rešenje ili da bude odgovoran u javnom govoru, a time što sublimira opšte nezadovoljstvo osvaja mali prostor slobode za sebe i svoje slušaoce.
Preslušajte kompletan album:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari