Evropa van Evrope

U okviru programa prikazan je izraelski film Restaurator. Priča o čoveku koji je čitav život proveo zatvoren u sebe i koji se iznenada nađe u situaciji da mora da se suoči sa svetom oko sebe. On je restaurator, koji je sreću pronašao u svom poslu u koji se povukao, dok su pitanja finansija, ugleda posla i održavanja dobrosusedskih odnosa spala na njegovog poslovnog partnera koji je  čak na sebe preuzeo ulogu oca sinu glavnog junaka. Film počinje smrću poslovnog partnera i na neki način nudi putanju razvijanja i otvaranja glavnog junaka, pod stare dane, kada će on morati da se suoči sa sudbinom svog posla, kao i sa svojim sinom.

U filmu dominiraju prašnjave prostorije restauratorske radnje, zagasit kolorit okolnih restorana i banki, dok se u okviru kadrova neretko može pronaći nekoliko planova ili bar nekoliko protagonista, te atmosfera, prostor i odnosi igraju značajnu ulogu u pričanju priče. Film počinje detaljima ruke koja radi, restaurira, uz pozitivnu muziku, kao deo paralelne montaže koja sa druge strane prati agilnog pokretljivog mladića koji tumara gradom, a koji će na kraju te scene postati novi radnik restauratorkse radnje. Kroz priču on će poslužiti kao krucijalni katalist za razvojnu putanju junaka.

Glavni protagonista je najčešće statičan u većini kadrova, samo se menjaju nijanse u mučnom izrazu njegovog lica; u razgovoru sa sinom ili u brojnim pokušajima da dođe do neophodnog novca da bi zadržao radnju. Pozitivna atmosfera s početka filma pojaviće se ponovo, kada stvari krenu na bolje, zahvaljujući upornosti novog radnika. I ponovo će se pojaviti kadrovi ruke koja restaurira, koji upućuju na ispunjenje i zadovoljstvo koje rad pruža glavnom junaku. Recimo, jedina dva naglašena krupna plana junaka u filmu, predstavljaju dva krucijalna momenta kada dolazi do značajne promene u stavu ovog ćutljivog čoveka. Restaurator pleni načinom na koji kombinuje motive, prepliće narativne rukavce, i, pre svega, vizuelno komponuje komplesknosti živtone situacije i međuljudskih odnosa u kojim se glavni junak nalazi. Kompleksnost ovakve suptilne vizuelne konstrukcije ukazuju na upečatljiv, promišljen i inventivan pristup filmu.

Hrvatske Fleke nude donekle neobičnu omladinsku priču o dve „divlje frendice“ koje će, kroz avanutru u noćnom Zagrebu, iako potpuno suprotne i različitih namera, slučajnost spojiti i uputiti jednu na drugu. Sumanuti razvoj događaja stvoriće među njima iskrenu bliskost i napraviti ih pravim prijateljima.

U pitanju je uobičajena konstrukcija omladinskog filma, međutim ono što ovaj film čini neobičnim jeste moralni okvir nametnut priči. Ako akcije junaka u takvim filmovima uvek imaju prizvuk mladalčkog, naivnog i dečijeg, ma koliko prkosnog, ovde se radi o dešavanju koje priziva daleko ozbiljnije promatranje posledica akcija junaka. Film zapravo jednu od junakinja uvodi neuspelim pokušajem pljačkanja taksiste. Na taj način nad celom avanturom nadvija se osećaj seriozne dramatičnosti, koji odgovornost postupka junakinje ne može prepoznati u okvirima mladalačkog nestašluka. Ipak sam razvoj događaja i odnos prema junakinjama odvija se u okvirima žanra, gradeći kod gledalaca simpatije prema akterima.

Poleđina stavova junakinja je data šturo, kao nerazvijeni kliše, a neki spoljni društveni kontekst koji bi uputio na promenjeni sistem vrednosti gde napad vatrenim oružjem nije više toliko velika stvar nije prisutan. Stoga, momenti mračnog i ozbiljnog (u koje donekle spada i drastičnija upotreba narkotika, opet pretstavljena „veselijim“ tonom), nasuprot naivnom i nevinom, deluju kao čudna paralelna pozicioniranost dva aspekta koji se zapravo nikada ne prepliću kako bi proizvela nešto na šta film želi da nas uputi.

Turski film Budućnost je večna ponudio je relativno interesantnu, kontemplativnu priču o nošenju sa žrtavama vojnih akcija Turske nad Kurdima. Glavna junakinja filma pokušava da prikupi što veći broj postojećih elegija, koje pevaju žene za svojim izgubljenim muškarcima u različitim nasilničkim vojnim akcijama, iz oblasti Anadolije. Momenti svedočanstava kurdskih žena o zločinima nad njihovim voljenim, koje pričaju svoje priče ispred zida na kome se nalaze bezbrojne slike poginulih muškaraca, deluju izuzetno efektno i emotivno. Film funkcioniše kao meditativna, strpljiva potraga, kao oblik suočavanja sa istorijskom postojanošću zločina.

Film obiluje momentima snimanja atmosferskih zvukova grada Dijarbakira, koji se smatra za prestonicu Kurda. Brojni kadrovi pejzaža okoline i samog grada, podupiru atmosferu zamišljenosti pojedinca spram sveta i užasa koji ga okružuju.

Albansko ostvarenje Maja predstavlja filmski banalno ispripovedanu priču o neprijateljskom odnosu palanačke sredine prema strancu.

Jedna stvar je zamerati organizatorima Festivala na odabiru filmova, uostalom ne preterano velika publika na projekcijama u okviru programa Evropa van Evrope nije mnogo praktikovala napuštanje sale (a da li je nekom filmu mesto na Festivalu govori koliko o filmu toliko i o Festivalu), ali potpuno je druga stvar prisustvovati sramotnoj organizaciji kontakta publike i stvaralaca filma. U nekoliko slučajeva posle projekcije filmova trebalo je da se dogodi Q&A. Običaj ustaljen na svakom Festivalu koji posećuje ekipa određenog filma, sastoji se u tome da se autorska ekipa pokloni publici, kaže koju reč i potom odgovori na par pitanja, ako ih ima. U FEST-ovom izvođenju, relativno stidljiva mlada devojka, umesto ozbiljnog voditelja/domaćina, najavila bi ekipu, koja bi posle aplauza, onako stidljivo nešto prokomentarisala i potom bila upućena da napusti binu. Neugodan osećaj, više autorima, manje našoj publici koja nije ni navikla na takav običaj. Na jednoj od projekcija, reditelju koji je očigledno nameravao da se upusti u razgovor sa publikom, ukazano je da siđe sa bine, sve dok se, samoinicijativno, neko iz publike nije javio sa komentarom. Čak i posle tog inicijalnog pokušaja za uspostavljanje dijaloga,  gospodar ceremonije nije nastavio dijalog, već je prekinuo svaki dalji mogući razgovor.

FEST nam je i onako doveo šačicu gostiju, a kako se već radi o ljudima iz regiona, uspostaviti komunikaciju sa publikom svakako ne bi bilo komplikovano. Bilo bi to više nego plodotvorno, nama publici omogućilo bi bolje razumevanje filma, autorima bi pružilo zadovoljstvo direktnog dijaloga i jačeg povezivanja sa publikom, i u krajnjem slučaju stvorilo bi pravu festivalsku atmosferu. Ovakva neozbiljnost u pristupu, neprofesionalnost u nameri, jasno predstavlja organizatore kao amatere diletante, i sve više nas uverava u besmislenost oznake festivala, dok nas upućuje na ideju o FEST-u kao reviji filmova.