Berlinale - epilog

Od novog izdanja Bugis Street Redux, gej legende hongkoškog filma Yonfana, koji nudi jedan specifičan, nostalgičan pogled na iščezli kraj Singapura u kome su se okupljale transeksualne prijateljice noći, preko sumanuto naivnog, direktnog i poetičnog prikaza života u metropoli u vijetnamskom filmu Izgubljeni u raju, pa sve do novog filma Srđana Dragojevića Parada, koji je dobio nagradu publike za najbolji igrani film u okviru programa Panorama (koju organizatori festivala vole da predstavljaju kao nagradu sa najvećim žirijem na svetu).

Zvaničnu Teddy nagradu za najbolji kvir film dobilo je američko ostvarenje Ostavi upaljeno svetlo. U pitanju je film koji prati dugogodišnju vezu između dvojce muškaraca. Film počinje relativno interesantno, ocrtavajući potragu za strašću; u par kadrova, junak juri ulicama grada ka ugovorenom mestu sastanka, i momenat ovladavanja požude, tako karakterističan za slobodne i neposredne seksualne veze, efektno je odražen. Ubrzo dolazi do prisnost u novonastalom odnosu, i koncept seksualno samostalne osobe prepliće se sa potrebom za bliskošću, ukazujući na momenat usamljenosti života u metropoli poput Njujorka.

Film potom prati dalji razvoj veze, i situaciju kada jedan od učesnika nije spreman da se odrekene čari učestale upotrebe droga i promiskuitetnog života. Ovakva postavka nudi uvid u suprotstavljenost aspekta stereotipnog razuzdanog života gej individua sa idejom intimnosti i poverenja karakterisitčnog za monogamnu vezu. Međutim, film, pri skiciranju takvog odnosa, potpuno počiva na perspektivi samo jednog od aktera, onog neporočnog, te se ostatak filma svodi na dugotrajne i monotone pokušaje te osobe da održi vezu i odvikne partnera od poročnog života. Neiscrpno strpljenje koje iskazuje protagonista ne može se očekivati i od publike.

Headshot je interesantan tajlandski krimić, u okviru festivala promovisan kao „egzistencijalni film noar“, koji na relativno zanimljiv način provlači pitanje o iskonskom zlu ljudskog roda kroz priču o razočaranom policajcu koji postaje plaćeni ubica. Neumitno suočavanje sa korumpiranošću sistema, glavnog junaka će dovesti do misterioznog doktora koji veruje u postojanje zlog gena u svakom čoveku. Doktor zapravo rukovodi organizacijom rešenom da ukloni prljave moćnike kojima legalni sistem ne može ništa. Moralna promena junaka, od beskompromisnog sluge zakona do ubice koji zakon preuzima u svoje ruke, propraćena je preispitivanjem junaka vizuelno određenim mračnim zagasitim tonovima. Kako bi izgradio intimnu atmosferu samoće, film efektno koristi prostor u okviru kadra, poput stana glavnog junaka, i istovremno, strpljivo, pomoću prostora, gradi napetost  tokom scena obračuna - u mračnom skladištu, ili tokom kišne noću u šumi.

Novi Herzogov poduhvat, Death Row, predstavlja zapravo TV dokumentarac u trajanju od tri sata, koji nudi četiri odvojena razgovora sa američkim zatvorenicima osuđenim na smrt. Herzog u prologu izjavljuje da se protivi smrtnoj kazni, da bi se potom upustio u intervjue koji nude izlaganja zatvorenika o njihovim zločinima, odnosu prema imanentnoj smrti, i sopstvenoj odgovornosti, krivici ili nevinosti. Ispovedanja osuđenika obojena su osećanjem neumitne izvesnosti. Takva pomirenost proizvodi neverovatnu otvorenost i direktnost intervjuisanih. Njihova izlaganja su snimljena u polukrupnim i krupnim planovima, uz nekoliko poetskih intervenicija u vidu snimaka pejzaža koji se pominju u priči, i sama snaga njihovih priča i shvatanja, uz neverovatan emotivan naboj koji Herzog na momente uzdiže do nivoa eksploatacije, ne omogućava jednostavno obuhvatanje i etiketiranje njihovih situacija, iskustava i životnih priči.

Prva i poslednja priča zasebno su interesantne pošto obuhvataju nekoliko sagovornika, i konstrukcija narativa je tu prisutnija nego u slučaju dve središnje priče koje se zasnivaju samo na izlaganju protagonista i rekonstrukciji zločina. Kroz nekoliko svedočenja ljudi koji su povezani sa osuđenicima, postavka doziva određene idejne predrasude da bi kroz različite perspektive dovela u pitanje te postojeće načine razmišljanja o osuđenicima kao žrtvama institucionalne prakse smrtne kazne, ili o monstruoznoj i grotesknoj prirodi samih zločinaca. Izlaganje aktera prve priče odlikuje se razboritošću i elokvencijom, gde su naglašene teme odgovornosti i iskupljenja. Međutim, tek kasnije otkrivanje prirode njegovih zločina, njegov odnos prema istim, kao i njegovo dobrovoljno priznavanje novih prećutanih zločina, stvaraju predstavu o celoj situaciji koju je teško olako i jednostavno pojmiti i okarakterisati.

Herzogova naklonost ka banalnoj poetičnosti graniči se, na trenutke, sa komičnim, no sama postavka filma čini izlaganja sastavnim delom onoga što se otkriva kao kompleksna filmska konstrukcija koja poseduje nepatvorenu ogoljenost i izuzetan emotivan naboj.  Ona pruža iznenđujuće uvide u ljudsko stanje. Sam Herzog kaže u jednom trenutku, posredno iznoseći suštinu svog pristupa: “Ja ne pokušavam da humanizujem zločinca, činjenica je da on jeste čovek”.