Ustoličavanje performansa

Posle nagrade za najbolju režiju za prethodni film na Venecijanskom festivalu, novi film Aleksa de la Iglesije prikazan je na Berlinaleu pod naznakom: Specijalna gala premijera. Reč je o filmu koji, poput nekoliko prethodnih radova ovog reditelja, nudi priču o običnom čoveku koji spletom čudnih okolnosti upada u potpuno neočekivanu situaciju. Teško je opisati dalji sled događaja bez upotebe prideva sumanuto, urnebesno i apsurdno.

Urnebesno komični i groteskni momenti smenjuju se sa dramatičnim sitauacijama u okviru jedne sekvence neopisivim intezitetom. Početna situacija duboko je ukorenjena u vrlo aktuelnim problemima i dilemama čoveka našeg vremena. Jedna dijaloška razmena između supružnika, glavnih protagonista filma, priziva pitanje - šta definiše savremeni život. Supruga prigovara partneru što, umesto o života, razmišlja o zarađivanju novca, na šta joj on odgovora da život jeste zarađivanje novca. Svi problemi glavnog junaka deluju, malo je reći, smisleno u situciji trpljenja velike finansijske krize, u kojoj je nemoguće doći do posla, a pojam luksuza dominira u medijima, tako da vrednosti poput srećnog porodičnog života i međusobne ljubavi ostaju marginalizovane. Posebnu ubojitost opaskama u filmu donosi crnohumorna nota koja prevazilazi apsurd, pri čemu reditelj održava nivo napetosti, uzbudljivog haosa i smislenosti dešavanja. To mu polazi za rukom zahvaljujući mnoštvu podzapleta koji se prepliću neverovatnom brzinom i pažnji koju posvećuje odnosu među glavnim likovima i njihovim stavovima prema problemima sa kojima se suočavaju. Rezultat je film furioznog tempa, vrhunskih likova i iznenađujućih opservacija o savremenom životu. Ako se prepustite, sledi vam bioskopski doživljaj, emotivni tobogan  koji će vas držati na ivici stolice.

Film Marina Abramović umetnik je prisutan prikazan je u okviru programa Panorama Dokumente. Radi se o dokumentarnom filmu koji prati veliku retrospektivnu izložbu ove umetnice u njujorškoj MOMA-i, održanoj prošlog proleća. Film prati višemesečnu pripremu i dešavanja tokom same postavke. Uz pomenutu izložbu koja obuhvata prethodne performanse umetnice, Marina je odlučila da izvede još jedan – tokom trajanje cele izložbe (u trajanju od tri meseca), umetnica je svakodnevno sedela za stolom, tako da bude na raspologanju publici koja se smenjivala na stolici nasuprot nje. Sama retrospektiva značajna je iz nekoliko razloga.

Prema samom svedočenju Marine Abramović, performans je ovom izložbom ustoličen kao priznata umetnička forma, te napokon institucionalno prepoznat od strane muzeja. Istovremeno, na delu je ustoličenje Marine Abramović kao jedne od najvećih umetnica našeg vremena. Tokom filma, ona ostavlja utisak harizmatične, energične i jake žene, prave umetničke zvezde, koja je prešla višedecenijski put od radikalne umetnice koja je sa svojim partnerom, umetnikom Ulajom, živela u kombiju, na rubu egzinstecnije, izvodeći svoja dela kroz čitavu Evropu, sve do momenta kada posle mučnog i medijski propraćenog raskida, prihvatila komercijalniju stranu svog dela izvodeći brojne performanse kao skupocene pozorišne postavke.

U jednom trenutku, u vidu komične opservacije, ona primećuje da je u redu biti alternativan sa 18 i 19 godina, ili tokom dvadesetih, pa čak i tridesetih, ali kada ste alternativni i tokom četrdesetih i pedestih, želja za priznanjem i pristupom glavnotokovskim kretanjima postaje vrlo opipljiva. Upravo ostvarenje te želje predstavalja njena retrospektiva i ocrtava sam film. Izložba je u filmu predstavljena kao ultumativno dešavanje na njujorškoj umetničkoj sceni. Počev sa najavama, o zanačaju i opasnostima njenog novog performansa raspravljaju mnoge značajne figure sa relevantne scene, među kojima se izdvaja veliki Artur Danto. Pored izjava stručnjaka, film obiluje prikazima reakcija publike.

Ozbiljna, zamišljena lica koja upućuju na potpunu obuzetost i oduševljenje koje proizvode Abramovićkina dela, uz dramatičnu muziku stvaraju osećanja uzvišenosti i snage njenih dela. Hajp koji je nastao na vrhunskom je nivou, i, kako film odmiče, izgledi da Marina uistinu ostvari svoj cilj, odnosno dovede mukotrpni performans do kraja, upućuju na ostvarenje apsolutnog remek dela priznatog od strane celokupnog umetničkog sveta. Klimaktičan kraj, značaj poduhvata, i gromoglasne ovacije koje su nastale posle premijerne projekcije na Berlinskom festivalu, potvrđuju ono na čemu je film svojevrsno poradio, statusu koji je Marina Abramović dostigla.

Briljante Mendoza postao je u poslednjih nekoliko godina redovno ime u takmičarskim programima velikih filmskih festivala. Njegov novi film Zarobljenici bavi se istinitim događajem kidnapovanja stranaca na Filipinima od strane gerilskih grupa povezanih sa Al Kaidom u osvit napada na Svetski trgovinski centar, 2001. Zarobljenici za koje nije plaćen otkup, proveli su u zatočeništvu, provlačeći se po džunglama, više od godinu dana. Po rečima reditelja, njegova namera bila je da uhvati realističnost situacije, prikaže haotičnost vođstva muslimanskih fundamentalista, koji u konstantnom sukobu sa korumpiranim vojnim trupama, utočište pronalaze u džungli. Tako se njegov postupak bazirao na održavanju stanja uzbune tokom celog snimanja – provodeći vreme u džungli, glumci nikada nisu znali kada će se snimati, niti šta će se sutra dešavati. Želja da bude što  verniji temi, postavljena je kao zvezda vodilja. Proizvod takvog postupka je film koji nastoji da ostvari utisak zaprepašćenja i horora u kome su se taoci našli, istovremeno predočavajući apsurdnost društvene stvarnosti u kojoj gerilici godinu dana uspevaju de sa sakriju od vojske.

Značajna sekvenca odigrava se u bolnici u kojoj se, u jednom trenutku, otmičari sakrivaju sa zarobljenicima. Haotični okršaj koji usledi, usred grada i usred dana, upućuje na nepojmljivi stepen dezorganizacije loklanih vojnih vlasti, kao i na poptuno nepoštovanje života bolesnika i slučajnih prolaznika. Drmusava kamera odaje utisak haotičnog, istovremeno nudeći intimnu perspektivu učesnika. Dalje tokom filma, u scenama u džungli, takav postupak će dominirati, često nudeći poetične prikaze života divlje flore i faune. Mendoza je jasno definisao upravo takvu humanu perspektivu kroz preispitivanje cilja i značaja života u ekstreminoj situaciji, kao razlog snimanja filma o ovom događaju.

Utisak koji film stvara kreće se u okvirima nezanimljivog i površnog prikaza, koji svoju aspiraciju ka univerzalnom realizuje kao banalano svedočanstvo bez detaljnijeg uvida u pozicije ili shvatanja talaca i otmičara. Mendoza se novim filmom pozicionira kao vrhunski filmski autor koji talentom i snagom svoje humanističke vizije nudi uvid u najznačajnije i najaktuelnije fenomene savremenog sveta – gerilski terorizam u zemljama trećeg sveta.