Bioskopi budućnosti

Od prve filmske projekcije braće Lumièr prošlo je više od jednog veka i danas je gotovo nezamislivo da se film u njihovo vreme zlobno smatrao običnom vašarskom atrakcijom. Tek posle više godina, po dolasku na scenu maštovitih autora kakav je, na primer, Georges Méliès, film je uspeo da ostavi takve cinične komentare daleko iza sebe i da se predstavi kao punokrvna (sedma) umetnost. Evolucija filma tada, baš kao i danas, tekla je paraleleno s napretkom tehnologije. Ali, u dvadesetom veku, standard za prikazivanje filmova je manje-više odolevao novotarijama, postavši poprilično dosadan s tehničkog i impresionističkog aspekta.

Posledica takvog stanja danas se ogleda u ugroženosti bioskopske mreže od strane sjajne DVD i BlueRay tehnologije. Zahvaljujući ovim, novim formatima, publika se sve češće premešta iz mračne bioskopske dvorane u ,,sigurnost“ sopstvenog doma. Drugim rečima, film ponovo vapi za skokom u evoluciji i novim planom za budućnost (što se donekle primećuje u aktuelnoj, sveopštoj opsesiji trodimenzionalnom tehnologijom).

IMAX predstavlja kompaniju koja nije čekala ove, možda presudne dane za film, jer se pozabavila brojnim tehničkim problemima projekcije filmova još 1968. godine, kada je osnovana u Torontu. Posle (u odnosu na današnje stanje) sramežljivih test projekcija na Expo izložbama, u prvim godinama po osnivanju firme, Graeme Ferguson, Roman Kroitor, Robert Kerr i William Shaw odlučili su da komplikovanu, višedelnu tehnologiju snimanja i projektovanja filmova u visokoj rezoluciji simplifikuju tako što će sve staviti u jednu kameru i jedan projektor. Oni su na taj način omogućili napredak tehnologije koja je dugo vremena tapkala u mestu. Ostalo je, kako se to često kaže, istorija.

IMAX je danas elitni proizvodni gigant filmskih skalamerija, a negde usput  postao je i šampion na polju oduševljavanja ljudi najrealističnijom i najkvalitenijom slikom viđenom u mraku bioskopskih dvorana. Put do srca filmofila otvoren je 1971. godine, kada je njihov prvi bioskop, Cinesphere u Torontu, postao pionir onoga što danas čini preko četiri stotine četrdeset bioskopa u četrdeset sedam zemalja!

Tajna IMAX-ovog uspeha ne krije se samo u patentiranju nove tehnologije za snimanje u visokoj rezoluciji, već i u težnji da se gledaocu ponudi nešto zaista neverovatno. Njihova standardna bioskopska platna visoka su šesnaest a široka dvadeset dva metra, dok sliku prati zvuk koji ,,grmi“ iz dvanaest hiljada vati snažnog surround ozvučenja! Time ovaj gigant, koji je danas najveći proizvođač filmova velikog formata u svetu, opravdava svoje ime – Image MAXimum (image – slika, maximum – maksimalan, najveći).

Posle takvog tehničkog hvalisanja, logičan sled događaja bila je, naravno, i filmska produkcija, ali u trodimenzionalnoj tehnologiji. Iako je 3D tehnologija namenjena IMAX-ovim platnima veoma glomazna, to nije sprečilo zaposlene u ovoj kanadskoj kompaniji da je osmisle, patentiraju a potom i prenesu na najudaljenija mesta na planeti. Cilj je samo jedan: snimiti neke od najspektakularnijih dokumentarnih i edukativnih filmova u istoriji kinematografije.

Dovoljno je reći da na mnogim IMAX-ovim platnima kitove, ajkule i slične životinje, možete videti u prirodnoj veličini, a za to je zaslužna i filmska traka koja je tri puta veća od one koja se koristi na setovima holivudske produkcije. Tako su dinosaurusi iz IMAX-ovog filma T-Rex: Povratak u doba Krede (T-Rex: Back to the Cretaceous) imali tri puta više detalja od onih iz Parka iz doba Jure, jer bi i najmanje odstupanje od tog zahteva bilo primetno na platnu džinovskih razmera.

Ono što je takođe neuobičajeno za žanr dokumentarnog filma jeste činjenica da  visokobudžetni IMAX-ovi radovi  kao što su Svemirska stanica 3D (Space Station 3D), Everest i mnogi drugi, obezbeđuju rasprodate ulaznice i posle više godina, dok bioskopski život većine filmova drugih kompanija nije duži od nekoliko meseci. Posledica toga je zarada koja može da parira čak i izvikanim holivudskim blokbasterima. Primera radi, Svemirska stanica 3D, koji prikazuje istoriju konstruisanja prve međunarodne svemirske stanice, do sada je inkasirala preko osamdeset miliona dolara samo na američkom tlu, baš kao i Everest, koji prikazuje dobro poznati himalajski planinski masiv i njegovo osvajanje. S tim novcem kompanija raspolaže tako da sebi priušti i petnaest miliona dolara budžeta po jednom dokumentarcu. Poređenja radi, najskuplji srpski igrani filmovi, Čarlston za Ognjenku i Sveti Georgije ubiva aždahu, nisu koštali više pet miliona dolara.

Logično, ubrzo je na red došlo i osvajanje holivudskih akcionih hitova. Snimanje Mračnog viteza, poslednjeg izdanka Betmen franšize, za pojedine scene zahtevalo je IMAX-ovu kameru, dok su projekcije u njihovim bioskopima do sada imali gotovo svi značajniji hitovi - od animiranih filmova studija Disney do Avatara. Tu su čak i višestruke nominacije za Oskara, u kategoriji najboljeg dokumentarnog filma, a sve to godišnje proprati na desetine miliona IMAX-ovih posetilaca.

Direktori IMAX-a sada mogu udobno da se smeste u sedišta bioskopa Imax Dome u Las Vegasu, pogledaju spektakulrani dokumentarac na tridesetak metara visokom platnu u obliku kupole, specijalno prilagođenom ljudskom oku, dok sve to prati glas naratora - Toma Cruisea. Ni manje, ni više.

Bilo da ste biznismen ili običan filmofil, ovakvi podaci svakako će vam oduzeti dah, a da paradoks bude veći/lepši, ne treba zaboraviti da je IMAX do ovog nerealnog uspeha došao stremeći što većoj realističnosti svojih filmova. Lumièrovi bi bili oduševljeni i ponosni - bioskop je vremenom postao prozor u vrli novi svet, što je svakako mnogo više od jeftine vašarske atrakcije. Prva IMAX-ova 1968. godina zato je, baš kao i famozna projekcija francuske braće 1895. godine, odavno prerasla u legendu. Kao što su Lumièrovi nekada bili vesnici jednog novog, filmskog doba, tako se IMAX godinama unazad hvali tim epitetom. Ko zna, možda će baš zahvaljujući njemu film o(p)stati tamo gde i pripada – u mraku bioskopske dvorane.