Ariel Pink’s Haunted Grafitti su jedna od najzanimljivijih pojava trenutno, ali između njih i Nationala, Bruklinci odneše prevagu
Nema mesta žaljenju kad se prisustvuje trenutku u kome The National potvrđuju svoju lidersku poziciju na današnjoj sceni. Ono što Interpol guši, njima očigledno odgovara. Narasli su u ozbiljnu postavu, a pesme sa novog albuma (Afraid of Everyone, Bloodbuzz Ohio, Englad) peva sigurno više od 40.000 ljudi. Matt Beringer ne propušta priliku za crowd surfing tokom Mr. November, jedino što tipično ironični stihovi “I used to be carried in the arms of cheerleaders” sad postaju realnost.
Za neke bendove treba ograničiti maksimalan broj ljudi koji može da ih sluša uživo, jer povećanjem publike gubi se svaki smisao svirke. Belle and Sebastian su idealni za male, intimne prostore zbog svog nežnog i akustičnog pristupa. S druge strane, oni su jedan od najvoljenijih bendova na ovom festivalu. O tome svedoči devojka koja će Stuartu Murdochu tokom Lord Anthony dati maskaru da se našminka, kao i ekipa odabranih iz publike koja veselo igra na bini uz The Boy With the Arab Strap posle čega će im Murdoch podeliti nekakve medalje za trud. Ne zna se ko mu je zahvalniji – dečaci ili devojčice. Pored mene su dva najvijača iz Glazgova, pitam se kako će zvučati kad bend zapeva Judy and the Dream of Horses. Gitarista Stevie Jackson će otpevati nekoliko stihova pesme Common People, dovoljno za znak da treba da promenim lokaciju pred najočekivaniji koncert festivala.
Spakovani kao sardine, svesni da svi, u stvari, žele da priđu što bliže, gledamo u svetleća slova na bini, jer ono što će uslediti nije običan festivalski nastup. Eksplozija sreće koja prati izlazak Pulpa, koji započinje sa Do You Remember the First Time, širi se svud unaokolo. Jer, ovo je prva zvanična svirka heroja brit-popa u obnovljenoj originalnoj postavi.
U odelu sa kravatom, zarastao u bradu, ali sugestivnih pokreta, Jarvis Cocker nas kolektivno vraća u period adolescentske žudnje i zbunjenosti. Reunion turneje uvek nameću pitanje da li su oni “ovde samo zbog para”, ali ekstaza koju izaziva Cockerovo stenjanje u Pencil Skirt, F.E.E.L.I.N.G. C.A.L.L.E.D. L.O.V.E. ili u This is Hardcore ne ostavlja mesta sumnji. Imaju li oni danas nešto relevantno da kažu večeras nije bitno, a iz hiljada grla se ori: “Stop asking questions that don’t matter anyway” iz pesme Something Changed.
Očigledno je i njima dobro. Pre Sorted Out for E’s and Wizz Jarvis nas pita da li smo slušali Suicide i da li smo “high on life”. Nijedna dobra žurka ne prolazi bez priče o Debori, koja je živela u maloj kući, prvoj su joj u razredu porasle grudi i nije primećivala poglede punje čežnje oko sebe, tako da ni mi nismo uskraćeni za Disco 2000. Svaki put kad čujem Underwear, setiću se momka koji je devojku zaprosio uz posredovanje Jarvisa Cockera.
Tih dana su se u Barseloni odvijali protesti studenata i građana, nezadovoljnih politikom španske vlade. U jednom trenutku, policija je reagovala upotrebom gumenih metaka, na šta se Jarvis osvrnuo, rekavši kako “je grozno kad neko dođe sa strane i komentariše situaciju u vašoj zemlji”, ali kako policijsko nasilje je neprihvatljivo – “indignados” su dobili posvetu u pesmi Common People. Deluje da Pulp nisu planirali bis tokom kog će izvesti Razzmatazz, što je i ime čuvenog kluba u Barseloni u kome se članovi više puta puštali muziku.
Slušati bilo koju svirku posle ovog koncerta, prosto ne bi bilo fer prema nekom drugom bendu.
Razni momci i jedna carica
Kompleks Parc del Forum se nalazi na obali mora i svaki put kada ubuduće budem razmišljala o savršenom zalasku sunca, setiću se gomile ljudi u letnjoj garderobi koji i dalje nose naočare za sunce i igra uz Fleet Foxes na svežem mediteranskom vetru. Za svoj drugi album, bend iz Portlanda nije pokupio sjajne kritike, ali publika očigledno voli naslovnu Helplessness Blues i The Shrine/Argument, u kojoj do izražaja dolaze vokalne sposobnosti Robina Pecknolda, a čak su i zimski intonirane White Winter Hymnal i Blue Ridge Mountains dobro prihvaćene.
Na Pitchfork bini (a gde drugde?) nastupa Gonjasufi. Ako ste slušali njegov debi Sufi and the Killer pomislili biste da je ovaj reper, mistik, učitelj joge, nekakva lelujava pojava. Njegov nastup sa živim bendom, žestok i beskompromisan, najviše podseća na radove Bad Brainsa. Gonjasufi će posvetiti kraj nastupa preminuloj spoken word legend Gil Scott-Heronu.
Koliko je festival prilika da čujete najaktuelnije bendove za koje niste znali ranije, isto tako je moguće da se po prvi put upoznate sa radom legendi. I ženski prepustite momcima da prate finale Lige šampiona. Kako nisam poznavalac (što će se vremenom promeniti), u tom smislu mogu samo da kažem Einstürzende Neubauten war ausgezeichnet.
Poslednja dva albuma PJ Harvey su veoma svedenog zvuka, a na turneji za prethodni White Chalk je nastupala sama, što je ulivalo bojazan kako će se snaći pred više desetina hiljada ljudi, koji posle ponoći su sve sem pažljivi slušaoci. Prilika u beloj haljini, sa perjem u kosi, sama osvetljena na ogromnoj bini, koja krhkim glasom peva o užasima rata, zahteva poštovanje. Nastup započinje naslovnom numerom poslednjeg albuma Let England Shake, i ako je naterala zbunjenog Gordona Browna da je sasluša, neće joj biti problem da i pridobije pažnju umornih festivalskih posetilaca. Dominiraju najnovije pesme: The Last Living Rose, The Words that Maketh Murder, Written on the Forehead, The Colour of the Earth, u kojima je prate još dvojica muzičara. Ali i starije stvari (C’mon Billy, The Devil, Down By the Water, Angelene, Meet Ze Monsta) su izvedene u nešto kamernijoj verziji.
Animal Collective su lakmus test razumevanja muzičke scene u poslednjoj deceniji. Sudeći po početku nastupa, ja među onima kojima ništa nije jasno. Ko ceni beskompromisnost, čak i po ceni da bend bude izviždan, AC mogu da budu njegovi heroji.
Dok sedim u vozu pored histerično srećnih navijača Barselone, sabiram utiske i mislim kako ne postoji mišić na telu koji ne boli posle tri dana jurcanja i višesatnog stajanja, moj osmeh govori: „Adios Primavera, možda se vidimo ponovo“.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari