Dubravka Ugrešić u Beogradu

Mnogohvaljeni, mnogovoljeni i tu i tamo osporavani Leksikon Yu mitologije teško da može biti potpun bez odrednice o Dubravki Ugrešić (koja je inače bila i jedan od inicijatora ovog zahtevnog projekta).

I to ne samo zarad puke faktografije koja svedoči da je proza Dubravke Ugrešić poslužila kao osnova za Grlićev film Štefica Cvek u raljama života (na tragu ex-Yu priče, valja naglasiti da se radilo o beogradskoj produkciji priče na naglašeno zagrebačke teme), te da je ova spisateljica (sada već svakako davne 1988. godine) bila prva dobitnica NIN-ove nagrade  za svoj najbolji rad na polju fikcije – Forsiranje romana-reke. Šta više, Dubravki Ugrešić je pošlo za rukom da čisto literarnim sredstvima i svojim darom kao najsnažnijim argumentom postane a household name, koje kao značajno prepoznaju i oni čitanju ne toliko skloni.

Bliži nam se jesen, krenula je još jedna (naravno, klimava) školska godinama, a u goste nam je došla Dubravka Ugrešić. I to ne bez povoda i ne praznih ruku. Pred nama je nova knjiga eseja, ali i prva izložba, i to nadahnuta upravo edukativnim retro-artefaktima. Izložba je naslovljena "Početnica za nepismene" i, premda će možda biti i onih iznenađenih ovom stvaralačkom inkarnacijom velike spisateljice, sazdana je upravo na spoju reči i slike.

Dubravka Ugrešić se tokom SFRJ dana prividnog mira i upitnog blagostanja za neku buduću školsku lektiru preporučila pre svega romanima Forsiranje romana-reke i Štefica Cvek u raljama života, da bi krvave 90-e sasvim prirodno donele promenu na planu motiva i idejnih preferenci. Sa nekih drugih, bezbrižnijih meridijana ona je čitateljstvu odašiljala ljubavna pisma i zaloge za normalnije sutra u vidu zbirki eseja, a kraj milenijuma nam je doneo još jedan uspeli roman – Muzej bezuvjetne predaje. Drugo doba, seta kao neizbežni pratilac svakog smislenog sazrevanja i drastično promenjene životne okolnosti donele su i promenu tona, ritma i pripovedačkog glasa, i to se jasno očitavalo i u romanu Ministarstvo boli i razradi mita na samozadatu temu (Baba Jaga je snijela jaje).

Na meniju ove jeseni je još jedna kolekcija eseja – Napad na minibar sastavljenu od tekstova, ranije objavljivanih na raznim adresama i meridijanima (od Beograda, Poljske, Švajcarske, Austrije, pa do Kenterberija). U takvoj zbirci još više do izražaja dolaze preovlađujuće teme - trenje evropskog Istoka i Zapada, svrha književnost u doba postideologije, a njima se, kako izdavač (beogradska Fabrika knjiga) ističe u najavi, pridružila i nova „autorkina pozicija, nagoveštena u prethodnoj knjizi eseja Nikog nema doma, a reč je o poziciji univerzalnog nepripadanja“. Već samo prethodnih nekoliko redaka je dovoljno da se poštovaoci Američkog fikcionara i Kulture laži poradjuju zbog nove doze esejističkih poslastica.

Upravo je Kultura laži (objavljena 1996. godine) nosila zametak ideje koja se krije u srži prve likovne izložbe Dubravke Ugrešić. Još tada i tamo je udomljen esej Početnica (1991), nadahnut iznenadnim susretom autorke sa artefaktom iz vremena socijalističke zbilje – starim bukvarom kao odskočnom daskom nepismenima u više sfere. Autorka je ovu početnicu doradila, docrtavajući date ilustracije i dodajući vlastite slojeve priči o evoluciji slova u reči i samim tim promeni identiteta učenika. Osnova likovnog pristupa Dubravke Ugrešić bi uprošteno predstavljeno bila aproprijacija, odnosno rad sa gotovom materijalom. Međutim kako je reč o spisateljki koja to ostaje nakon ovog izleta u svet likovnog, uporište i polazište se i dalje nalaze u sferi književnog.

Ova, kako to za sebe kaže „postjugoslavenska autorka“, pojašnjava u znalački osmišljenom i zbilja neodoljivom katalogu koji prati izložbu (i katalog je izdanje Fabrike knjige), da je „uzbuđuje papir, paus papir i igra skrivanja i otkrivanja detalja“ i dodaje da smisao ove izložbe vidi u „podražaju točaka  na nekom davno usvojenom  i odavno zaboravljenom unutrašnjem pejsažu“. U tekstu o izložbi Branko Dimitrijević, pak, ukazje da je ovo zapravo početnica za pismene, jer autorka tretira „upravo nepostojanost analogije između slike i reči, upravo one analogije koju usvaja svaki đak suočen sa svojim prvim bukvarom“.

Sam katalog je dopunjen izdašnim esejom u kojem se spisateljica dotiče interneta kao „posijednjeg i najvećeg bureta baruta posutog na vječno tinjajući plamen naših fantazija“, karaoka kao komunističkog izuma, Kusturičinog Drvengrada (ona navodi da se Kusturica u tom primeru poigrao s konceptima autentičnog i lažnog), a našlo se mesta i za slučaj Ken Lee kao još jedan primer postkomunističke tranzicione kulture.

I u ovoj stvaralačkoj epizodi Dubravka Ugrešić ne odustaje od pečata pitkog, lako saznatljivog i komunikativnog, što, imajući u vidu njenu dokazanu virtuoznost, naravno, ne baca senku banalnog na bogati i višeznačni sadržaj. "Početnica za nepismene" da se posmatrati kao zdrava i uvek dobrodošla provokacija, kao rukavica bačena u lice onih koji veruju da se leksičkom gimnastikom može zakamuflirati zloćudnost koncepta iluzije o slobodnoj volji. Ali vredi pokušavati da se, povrh postojećeg, izborimo za vlastitu grafemu kao odraz naše ugrožene osobenosti. Da ne bi bio važniji bukvar od nauka samog.