The Long Wait Champion

Popularni pop-cult sajt Idolator je još 2007. godine, nazvao je ovaj one-man-band (čiji je član samo Jonas Jonsson, momak sa severa Švedske),“najvećim bendom na svetu ove nedelje“, zato što je negde u tom trenutku EP verzija pesme Motorcycle Daydream preuzeta preko 150.000 puta. Zato nije jasno zašto je ugovor sa izdavačem uspeo da potpiše tek ove godine. Ali, bolje ikad, nego nikad…

Verovatno zbog toga što se na albumu radilo gotovo pune dve godine, što je doprinelo da  produkcija bude besprekorna i raskošna. I baš zbog toga ne možete ni da zamerite to što se na albumu nalazi čak sedam pesama koje smo ranije imali priliku da čujemo na EP-jevima i samo tri nove. Svaka “stara” pesma je dobila novi aranžman i sada zvuči veće i monumentalnije nego na ranijim izdanjima.

The Long Wait Champion donosi čist pop, sa dosta violina, puno slojeva gitara i sasvim dovoljno pratećih vokala da zvuče horski. U moru nove muzike, Bedroom Eyes ne pleni toliko svojom revolucionarnošću ili čudaštvom - jer se ova ploča ne trudi da po svaku cenu bude drugačija; ovo je samo raskošna pop muzika kakvom se izgleda skoro više niko ne bavi.

Prva nova pesma koju nismo imali prilike ranije da čujemo je Manifesto of a Midair Alliance, u kojoj Jonsson nabraja važne stvari na kojima se bazira (ljubavni) odnos dvoje ljudi. I tu imamo priliku svašta da čujemo, između ostalog, i kako konkretno to dvoje ljudi “Sajnfeld vodi kao Biblija”. Ne znam za vas, ali neka od mojih prijateljstava su započela baš zato što smo voleli iste serije, pesme ili filmove. Pop kultura nas ipak donekle određuje, i spaja sa ljudima.
Blueprint For Departure zvuči kao da je mogao da je napiše i neki domaći bend, a eto nikada nije, kao što je prvi singl Hand-In-Hand Grenade nalik pesmi koju Postal Service nikada nisu snimili jer im je zafalilo malo pravih emocija. Norwegian Pop već sada odzvanja sa uvodne špice neke buduće omiljene serije.

Gotovo je dirljivo koliko ova ploča nema nameru da bude ironična, duhovita, ili kul. Svako ko se makar malo ne razneži na semplovani ženski glas koji, između pesama Motorcycle Daydreams i Blueprint for Departure, nekoliko puta ponovi “There are never enough I love you’s”, je prosto preveliki cinik.

Nekome se može učiniti da je The Long Wait Champion, usled tog odsustva distance, autsajderska ploča, ali jedino ako autsajderima smatrate one koji se trude da naprave pesme najbolje što mogu, i kojima nije najvažnije da ostave utisak. Stvari postaju još dirljivije kada saznate da je Jonsson skoro dve godine štedeo na svemu kako bi skupio novac za snimanje svog prvenca, i da, suprotno rokenrol kožnjacima, za nastupe oblači osključivo bela odela.

Pop muzika može da zvuči drugačije, da bude mračnija, zabavnija ili gluplja, ali retko kada uspeva da bude iskrena kao na ovom albumu.