Novi filmski talas iz Srbije oduševljava međunarodnu festivalsku publiku – ali bi prošao mnogo bolje kada bi producenti i distributeri konačno shvatili koliko su važni engleski titlovi za stare srpske filmove
Kada je srpski filmski kritičar i esejista Dejan Ognjanović poželeo da prikaže svoj program Subverzivna Srbija na Međunarodnom filmskom festivalu Fantazija u julu ove godine, morao je da pribegne subverzivnom aktu piraterije.
Subverzivna Srbija, sastavljena od četiri nova i tri starija filma, pobrala je hvalospeve kritike na festivalu koji je upoznao američku publiku sa filmovima Audicija Takašija Mikea, Krug Nakate Hidea i čitavom novom generacijom japanskih i južnokorejskih autora.
Ali, dok je pripremao program koji je Srbiji doneo šest festivalskih nagrada, Ognjanović, nije mogao da pronađe DVD kopije sa titlovima tri starija filma. Radilo se o naslovima Variola Vera - mešavini horora i filma katastrofe Gorana Markovića iz 1982. godine, Sveto mesto - zaboravljenom gotskom remek-delu Đorđa Kadijevića iz 1990. godine i TT sindrom - kultnom slešeru Dejana Zečevića iz 2002. godine.
Da bi filmove predstavio Miču Dejvisu, selektoru za međunarodni program Fantazije, on je kontaktirao Filmski centar Srbije i producente, distributore i autore, „ali niko od njih nije imao kopije datih filmova sa titlovima na engleskom.“ Ognjanović kaže da mu je FCS pomogao da od producenata i distributera nabavi digitalne kopije filmova Variola Vera i Sveto mesto. Ali, umesto skrinera (screener) – označenih, zaštićenih kopija filmova – poslali su mu zvanična DVD izdanja bez engleskih titlova. A u slučaju TT sindroma, Ognjanović nije pronašao nikakav DVD, sa ili bez engleskih titlova, pošto su mu producenti i distributeri saopštili da ne mogu da pronađu nijednu kopiju. „Na kraju“, kaže on, „uz njihovu dozvolu, morao sam na procenu da šaljem piratsku DIVX verziju filma– čin koji je sam po sebi na granici subverzivnosti.“
„Srećom, Dejvis je prihvatio format u ovom vanrednom slučaju i, pošto je pogledao film bez titlova (kao i u slučaju Variole Vere i Svetog mesta), uvrstio TT Sindrom u program“, priseća se Ognjanović.
Činjenica da nije mogao da se pronađe digitalni skriner starijih srpskih filomova, kao i da FCS poseduje samo mali broj filmova u svojoj digitalnoj kinoteci, pokazuje koliko je Srbija nepripremljena za međunarodno predstavljanje svog bogatog filmskog nasleđa ili za učešće na filmskim festivalima. To samo pokazuje temeljno nerazumevanje u Srbiji koliko je važna međunarodna publika za promociju srpskog filmskog stvaralaštva.
Nedostatak titlova na engleskom kod ogromne većine domaćih DVD-jeva govori i o inertnosti srpskih distributera u vreme kada stranci pokazuju sve veće interesovanje za domaće filmske klasike. Uz loše stanje u kojem se nalaze stare trake od 35 milimetara, sve to ukazuje na nepostojanje kinematografske kulture i tragični nemar Srbije prema svom kinematografskom nasleđu. Bez promene u pristupu, to može bitno da osujeti dalje ozbiljne napore da se prikaže srpsko filmsko blago, i to u vreme kada svet pokazuje zanimanje za srpsko filmsko stvaralaštvo.
„Nepažnja i nebriga za filmove u Srbiji, gde vlast već godinama pokušava da usvoji Zakon o kinematografiji, ozbiljno će potkopati buduće napore da se stigne na strana tržišta,“ upozorava Ognjanović i dodaje da bi „bilo koji drugi selektor (osim Dejvisa sa Fantazije) verovatno odbio da gleda film bez titlova ili u DiVX formatu. Mnoga vrata ostaju zatvorena za srpski film i njegove autore samo zato što niko ne shvata koliko je važno imati kvalitetne trake od 35 milimetara i kvalitetne digitalne zapise – oba sa kvalitetnim engleskim titlovima. Jedan recenzent Svetog mesta izrugivao se engleskim titlovima na Fantaziji, jer su bili loše otkucani, sa mnogo slovnih grešaka, pogrešno napisanim rečima, a na nekoliko mesta, nisu bili usaglašeni sa slikom. Takve greške su nepotrebne i proizvod čistog nemara, brzopletosti i želje da se uštedi nekoliko dinara na stvarima koje nisu skupe i na kojima ne bi smelo da se zakida.“
On dodaje da je sadržaj Subverzivne Srbije dodatno ograničen činjenicom da Jugoslovenska kinoteka ne poseduje titlovane verzije nekih starih kultnih filmova kao što je horor-komedija Davitelj protiv davitelja Slobodana Šijana.
„Deprimira činjenica da sada kada se budi interesovanje za srpske filmove i kada su međunarodni festivali i publika željni da vide starije, manje poznate domaće filmove, to možda ne bude moguće samo zato što nikome nije palo na pamet da napravi dobre kopije tih filmova i da ih valjano prevede“, kaže Ognjanović.
U neskladu sa vremenom:
U bivšoj Jugoslaviji, mnogo pre digitalnog doba, jedini način da se stigne do strane publike bio je da se srpski filmovi pošalju na velike markete u Kanu, Berlinu i Sjedinjene Države, kaže dugogodišnji producent Vladan Šobajić, koji je do 2007. godine bio umetnički direktor Beograd filma, nekada najveće distributerske kuće u Srbiji koja je danas privatizovana.
„Promotivne kopije na VHS-u sa engleskim titlovima prikazivale su se na marketima i delile stranim distributerima“, priseća se Šobajić, dodajući da su se pravile i trake od 35 milimetara sa titlovima, a producenti su bili obavezni da ih pohrane u Kinoteku za arhivske potrebe. Ali, ratovi devedesetih godina prošlog veka ubili su jugoslovensku kinematografiju. Istovremeno je počeo da se pojavljuje novi digitalni video format, DVD, istiskujući polagano VHS u istoriju. Digitalni skriner je postao standard.
Šobajić kaže da svako ko želi da predstavi srpske filmove u inostranstvu treba da potraži skrinere u produkcijskim kućama koje drže prava na određeni film ili u Filmskom centru Srbije, bivšem Institutu za film. Direktor FCS-a, Miroljub Vučković, kaže da filmski stvaraoci koji dobiju finansijsku pomoć od ove ustanove sada moraju FCS-u da dostave dva skrinera sa titlom. Ali, zato što je FCS osnovan tek pre šest godina, „on poseduje samo skromnu količinu DVD skrinera.“
Bilo kako bilo, FCS je voljan da pomogne projekte kao što je Subverzivna Srbija, kaže Vučković.
Podsetivši da se u staroj Jugoslaviji snimilo oko 560 filmova, on kaže da je raspad zemlje uticao na mnoge filmske koprodukcije između bivših jugoslovenskih republika, ostavivši nerazrešena pitanja vlasništva. Zbog toga ponekad može biti veoma teško otkriti ko trenutno drži prava za neko delo.
(Tekst je originalno objavljen na sajtu Balkanske mreže za istraživačko novinarstvo (BIRN) Balkan Insight, a u sklopu programa Balkan Culture Watch koji je pokrenut u aprilu ove godine. Članak je napisan uz finansijsku pomoć BICCED projekta, kojeg podržava Švajcarski program za kulturu)
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
:( (gost)
| 13.08.2010. 17.36.53
Sad but true.
-
. (gost)
| 13.08.2010. 21.45.38
„Na kraju“, kaže on, „uz njihovu dozvolu, morao sam na procenu da šaljem piratsku DIVX verziju filma..."
tuga, jebote
-
hejter (gost)
| 13.08.2010. 21.51.48
a da se proba sa spaljivanjem kopija ''kultnih srpskih filmova''? neredi mi se od te sintagme, jer maltene nijedan koji su gospoda kriticari nazvali kultnim nije imao odjek medj obicnom publikom koja se ne roka fdu literaturom.
-
Ghoul (gost)
| 14.08.2010. 16.51.09
hejter ne pravi razliku između blokbastera i kult-filma.
potonji uopšte ne mora da naiđe na odobravanje širokih masa, tj. najčešće ga i ne dobija. bar ne čim se pojavi. neke od njih mase prepoznaju sa zakašnjenjem, a neke nikad. ali masovnost nema veze sa kultom.
-
hejter (gost)
| 15.08.2010. 14.30.11
pa to i kazem. kult ima veze sa kult(ur)tregerima.
-
milos (gost)
| 16.08.2010. 14.47.07
pa, da ja nisam mogao da nadjem dvd Maratonaca sa engl. titlovima, akamoli ovijeh starijeh filmova. to bas jadno.
kad vec prave dvd, mogli bi da stave sve moguce titlove, jer bi neki od nas to da podelimo sa ljubiteljima filma i drugarima sirom sveta.
-
Jovan Ristić (gost)
| 16.08.2010. 15.13.15
Baš to što kažeš, Miloše. Na što više jezika budu urađeni, na toliko jezika će se proneti dobar glas o srpskim filmovima. Barem na Balkanu ih bije jako dobar. Dosta putujem po zemljama bivše SFRJ, i verujte da je tako.
Za početak neka bude engleski.
A bilo bi dobro kad bi se naši distributeri setili osoba koje ne mogu da čuju. Zar je toliko teško napraviti titl na srpskom jeziku gde za prevod ne treba platiti čak ni tu smešnu cenu od 150 evra za dugometražni film prosečne dužine?
Za pravljenje srpskog titla za gluvoneme potrebno je samo da se dobije dijalog lista od tvoraca filma ili, ako je to toliko teško, da se uzme neko da "skine" ono što se priča.
Kako da pričamo o preskakanju jezičke barijere kao osnovu za komunikaciju sa svetom kad padamo u odnosu na čitavu jednu kategoriju domaćeg stanovništva?
-
Ghoul (gost)
| 16.08.2010. 20.30.14
eh, moj g. ristiću: iz svog iskustva sa domaćim producentima i distributerima, ne bi me čudilo da mnogi od njih ne bi uspeli da pronađu čak ni srpsku dijalog listu svog filma.
kad sam tražio materijale za promociju srpskih filmova u montrealu, na jedvite jade i uz grdne lične napore i telefonske pozive i jurnjave uspeo sam da iskopam NEKE fotografije iz starijih filmova, pošto NIKO nema njihove kvalitetne kolor za štampu spremne verzije (u velikoj rezoluciji).
zbog tog razloga su u katalogu fantaziaj festivala iz SVETOG MESTA upotrebljeni SCREEN CAPTURES koje sam ja lično napravio sa legalnog DVD izdanja (takvog kakvo je – jedva su poslužile svrsi!), a VARIOLA VERA je jedina, u celom katalogu, predstavljena CRNO-BELIM FOTOGRAFIJAMA, jer sam posle mnogo truda jedino takve uspeo da pronađem.
'promo' fotke koje su mi iz produkcije TT SINDROMA poslali bile su znatno manje (i neupotrebljivije) od nekih koje sticajem okolnosti posedujem (poznanstvo s nekim članovima ekipe)...
o trejlerima da ne pričam...
dakle, jad i beda.
elementarno odsustvo smisla za promociju.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.