Blood Like Lemonade

Posle dva albuma (The Antidote i Deep Dive) koji su ostali skrajnuti na pravdi boga i na kojima su braća Godfrey pokazala, a potom i dokazala da i oni umeju da brljaju i bauljaju po tami bezidejnosti i kreativnosti, stvari su postale kristalne jasne – Morcheeba zvuk nema puno smisla, a ni šanse za uspeh bez učešća Skye Edwards.

Zato, sedam godina kasnije po razlazu (koji, srećom nisu pratile krupne reči i mrsne uvrede), nekada zlatna trojka je ponovo na okupu. 

Za početak, dobra vest je da je sinergija njihovih kreativnih pojedinačnih aura još živa i zdrava.

Blood Like Lemonade, međutim, ne poseduje moć da zanese slušaoca i/ili dovede recezenta u stanje ushićenosti. Iako to samo po sebi nikako nije malo, ovo je samo korektan povratnički album. Dani vrhunskog nadahnuća trip-hopom (Big Calm) i soul-funkom (Fragments of Freedom) deo su sve dalje i dalje prošlosti, i pred nama je sada zadovoljavajuća i sveukupno kompetentno izvedena zbirka pesama kojima bi bila grehota u samom startu okrenuti leđa.

U slučaju Blood Like Lemonade Morcheeba se zadržava u okvirima znalački odsviranog downtempa. Dominatni zvuk je sofisticirani pop-soul sa tu i tamo primesama laganijeg bluza i britanskog folka. Takav izbor je primeren i godinama i trenutku ponovnog pokušaja osvajanja pažnje šireg auditorijuma, jer bi, recimo, nepatvoreni optimizam koji je isijavao iz Rome Wasn’t Built in A Day ili Be Yourself,  u ovim danima sveopšteg sunovrata delovao izmešteno, neiskreno, pa i sumanuto.

Morcheeba, koji je i u trip-hop inkranaciji predstavljao naglašeno milozvučnije i uglađenije lice tog talasa, ovde ne beži od melodičnosti kao osnovnog modusa. A bila bi i šteta jer je i dalje neverovatno blaženi glas povratnice Skye Edwards prava mera te  preference. To je očigledno već u prvim minutima ovog ostvarenja  i zavodljivo melanholičnoj Crimson, u produkcijskom smislu potpuno podređenoj glasu velike Skye.

Stvari stoje slično u nešto umiljatijoj Even Though koja donosi i neočekivani ukras u vidu loopa koji pamtimo iz čuvene Madonnine Frozen. U uspelije trenutke ovog izdanja svako treba ubrojati i diskretno bluziranu Blood Like Lemonade na vampirske teme (kanda u skladu sa aktuelnim True Blood pomamom, a koja se odigrava upravo u močvarnoj kolevci američkog bluz zvuka), na koju se naslanja i instrumentalni dodatak Mandala sličnog usmerenja.

I am the Spring, međutim, nudi nenametljiv i nežan ogled na temu nasleđa svedenog britanskog folka, a na sličnoj adresi valja potražiti i Beat  of the Drum koja uspeva da probudi asocijaciju na neke od ranijih radova Fleetwood Maca. Trip-hop zaostavštine ima tek samo u Self Made Man, ali ipak uz dovoljno uočljiv žig bluza. 

Vrhunci ovog albuma nesumnjivo su Recipe For Disasters, koja sublimira sve ono što je Morcheeba note činilo prepozbatljivim i privlačnim (naglašena melodičnost, suštinski čist pop-izraz jasnih kontura, mazni vokal Skye Edwards i blago začudni stihovi) i naredna, a u velokoj meri srodna Easier Said Than Done.

Iako je reč o ploči u kojoj se da lako uživati i koja priču o povratku čini smislenom i opravdanom, teško da će Morcheeba uspeti da u vidnijoj meri kapitalizuje umeće koje su još jednom (a pomalo neočekivano) potvrdili. Jer sve i kad se počne ljubav iz početka, pa i kada se ispostavi da je itekako vredelo raspiriti stari žar, ostaje nepremostivi ambis dana razdvojenosti koji su nepovratno prohujali.

Povezano:

• Dive Deep, recenzija albuma (2008)

Audio:

• MySpace