Ne znamo kako "prljave devojke postaju čiste", ali to još manje zna post-rehab Courtney Love
Courtney Love verovatno želi da je shvatimo.
Njen niz ekscesa koji traje od kad je sveta i veka trebalo bi da nas uveri da je rokenrol živ, ako se upražnjava svaki dan na nivou ispada. To je dosta vulgarno shvatanje rokenrola, i kao takvo ne bi zasluživalo ozbiljan komentar, kada u pitanju ne bi bila osoba koja se toliko trudi da je upamtimo kao gospodaricu ispadanja iz kolotečine i najpoznatiju modernu rokersku udovicu.
Zato bi univerzalna poruka rok delatnika po imenu Cortney Love trebala da bude: rokenrol shvaćen kao eksces nastao zbog sudbinski predodređenog odstupanja od prosečnosti i dalje je moguć i poželjan, još uvek ima smisla, ako nigde drugde onda u ženskom miljeu.
Tako, kroz rokenrol, žensko izbegavanje prosečnosti ili "datosti sudbine", dobija auru univerzalne poruke. Međutim, od kad se desila Amy Winehouse, nekako su na tom polju ultra visoko postavljeni novi standardi i za ekscesno ponašanje, te se Courtney i njeni ispadi više ne pojavljuju u žutim medijima ni kao nešto što privlači uzgrednu pažnju, a još manje kao nešto što skandalizuje tihe mase.
Ako ekscesi ne pomažu, kako stojimo sa poezijom? Tihe konzumentske mase i njihova prosečnost skrivena u serviranoj raznolikosti, nikad nisu ni želele da shvate da su osuđene na prosečnost, te ne žele poetska kriva ogledala kakva im pruža jedna Courtney. U doba nove konzumentske demokratičnosti, u kojoj smo svi isti da istiji ne mozemo biti, pa je zaista sve bliži čas kad svako može biti zvezda, Courtney više ne može da se izdigne do statusa zvezde tipa anti-zvezde, što je uloga na koju je ranije pretendovala kao nekrunisana kraljica grandža (i uostalom bila joj blizu na poslednjem albumu Holea, Celebrity Skin iz1998).
Drugim rečima, vremena su tako odurna za individualce bilo kog tipa, da čak i inače fizički odurna pojava Courtney Love izgleda kao preporučljiva alternativna opcija. Samo što to zanima sve manji krug ljudi.
U nesporazumu sa vremenom u kome nastaje njen novi album, kao i neki drugi rokenrol velikani koji polako ostaju bez rokenrola, Courtney sve više liči na ulogu iz nekog zaboravljenog filma koja se polako otrže kontroli i ni sama ne shvata šta joj se dešava - dok se kod Amy čini kao da ona zeza ovaj ružni svet, rušeći ga svojim nekontrolisanim ispadima, i time nam ispunjavajući snove, u slučaju Courtney danas, čini se kao da ovaj ružni svet zeza nju, a javnost nikad nije bio manje tolerantna za žrtve i gubitnike svih vrsta, te je guta opšta ravnodušnost.
Nobody's Daughter spada u klasične rehab albume i nastao je teško, verovatno kao što je i proces rehabilitacije isao teško - ćak iz tri puta, počevsi od 2006, kad je snimana prva verzija. Pošto se originalni članovi Eric Erlandson i Melissa Auf Der Maur ne nalaze vise u milosti na dvoru Courtney Love, u novoj postavi grupe Hole (osporene legalnosti imena), glavnu ulogu igra talentovani mladani gitarista irskog porekla Micko Larkin.
Linda Perry iz 4 Non Blondes se pojavljuje kao inspiracija i koautor nekolicine, uglavnom boljih pesama, ali i apsolutno najgore na ploči, Letter to God, što je slično pokretačkoj ulozi koju je imala u jednoj fazi karijere Pink. Billy Corgan iz Smashing Pumpkinsa figuriše kao koautor nekoliko solidnih komada (mada tvrdi da su uvrsteni na album bez njegovog odobrenja), a iskusni producent Michael Beinhorn (nekada i sam muzičar u čuvenoj art-funk postavi Material), uspeva da glasnom zvuku sačuva preko potrebnu jasnoću.
Nažalost pesme ne žive uzbudljivim životom svoje autorke, pa ovde ima previše neispunjenih obećanja, dobrih početaka i loših krajeva, vešticjeg režanja i vrištanja bez razloga, te umornih melodija - baš tamo gde se najviše reklamira da će biti avanture, ona izostaje (Skinny Little Bitch i Pacific Coast Highway).
Ipak na nekoliko trenutaka njeno zavijanje se otima i postaje nekako suviše uverljivo, kao da iza svega ipak stoji nešto zaista proživljeno - osim uvodne naslovne, koja pretenduje na mesto herojske himnične numere što diktira poruku albuma, tvrda žensko-herojska Samantha i skoro pa balada starinskog zvuka Someone Else's Bed, imaju sličan zamah rokenrol mini epa - format koji Courtney i njenim novim saborcima očigledno najviše odgovara. "Nikad nisam rekla da cu umreti za tebe" zavrsava ubedljivo potonja pesma, dok odmah za tim prava balada For Once In Your Life počinje nežnim klavirom, odajući klasične zvuke rokerskih 70-ih kao izvor pravih muzičkih strasti ovde okupljene ekipe, a da to ne zazvuči glupo.
Zabavno je primetiti da u nekim od pomenutih svetlih trenutaka Courtney nenamerno ili namerno u stvari zvuči kao pomalo devijantna verzija Patti Smith, dok je istinski programska How Dirty Girls Get Clean (radno ime albuma), pored toga verovatno i zvučno podsećanje na Johnnyja Thundersa. Ovo glam/new wave cepanje i zaključna folkerska poenta Never Go Hungry sadrže sve mudrosti koje ima Courtney da podeli sa nama. medutim, one kao i obično nisu mnogo duboke.
Courtney Love verovatno želi da je shvatimo. Ali tu nema šta da se shvati, niti je tako nečeg ikad bilo. Verovatno čak ni to vise nije bitno.
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
zoro (gost)
| 26.06.2010. 22.22.59
ni u gore pomenutim snovima se ne mogu porediti amy winehouse i courtney love, amy je dobro odradjen projekat, dok ovde "iza svega ipak stoji nešto zaista proživljeno". odlican album, vredelo je cekati.
ocena: 9/10.
p.s. "inače fizički odurna pojava Courtney Love(?)"- nadam se da je ovo greska u tekstu.
-
iiiiiiiiiiiiiiii (gost)
| 27.06.2010. 13.58.32
k. lav = bizaran mix isidore bjelice, sladane milosevic i viktorije.
-
komsa (gost)
| 27.06.2010. 14.38.08
nema tu greske, rekao bih.
-
M (gost)
| 27.06.2010. 17.40.46
Iznendadjujuce dobar povratak u koji sam sumnjao. 7/10. Pacific Coast Highway pesma godine.
-
HunkyDory (gost)
| 27.06.2010. 17.47.01
Ma ona je najveci moguci licemer.
Jos na pocetku kerijere ukrala je imidz Inger Lorre iz The Nymphs, stvarno dobrog benda ali kratkog veka.https://www.youtube.com/watch?v=PwtFZ8bDbbU
-
Goran (gost)
| 27.06.2010. 23.11.07
Nisam jos preslusao album, ali ovog momenta ga skidam... No poznavajuci koliko POPBOKS ima sluha za gitarsku muziku i tvrde rifove - ova ocena je sasvim zadovoljavajuca.
Ko zna, mozda recenzije gitarskih albuma imaju drugacije skale za dodelu ocene albuma (od 1-5), pa se neosnovano bunimo :P
-
@hunky dory (gost)
| 28.06.2010. 08.20.43
potpuno netačno.
-
znalac (gost)
| 28.06.2010. 13.41.49
Gorane, care...hehehe, mozda si u pravu...
-
ej momci... (gost)
| 26.07.2010. 10.31.32
...jel vam courtney dala u HOLE,pa hvalite album?
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.