Izgubljene himne

Kao relativno maloj državi, konstantno u borbi sa svojom krhkošću, Srbiji se bar zbog jedne stvari ne može oduzeti veličanstvenost – koliko god mala i kukavna bila, njeno ime je, čini se oduvek, bilo vrhunsko opravdanje posle kog svaka potencijalna diskusija postaje bespredmetna.

Kada si lenj, samo kažeš Srbija, i već si vredniji. Imaš problem sa savešću, dovoljno je da zucneš Srbija, i momentalno se pretvaraš u Majku Terezu. Usklikni „Srbija!“ i tvoje luzerstvo ima pokriće. Upravo zato, pomalo je neprirodno kada prilikom stvaralaštva u bilo kom vidu („ne možemo bolje jer... Srbija“ ili „bolje bismo da je bolje... u Srbiji“) ovakvi izgovori izostanu, a pozitivan primer predstavlja debi Karnevala.

Priča se da je Vagner plakao od sreće dok je čitao Ničeovo Rođenje tragedije - „konačno meni neko ravan“, uskliknuo je genijalni kompozitor, poznat po zalaganju za „totalnu umetnost“ koja se u njegovoj viziji sastojala iz „pomoćnih umetnosti“. Sličnu totalnu ambiciju ispoljava beogradski sastav Karneval koji je uspeo da svoj prvenac Izgubljene himne uglavi pri samom isteku 2009. godine, na radost izbirljivaca i tugu prezaposlenih kritičara-amatera.

Da bi se pravilno shvatio kontekst ovog izdanja, dragocenu pomoć pruža knjižica koja ide uz omot, koja započinje citatom iz Krležine Na rubu pameti, a završava iscrpnim spiskom knjiga i filmova koji su bendu poslužili kao nadahnuće. Visoko estetizovan koncept biva zaokružen muzikom koja suštinski odudara od ostatka domaće scene, već samom činjenicom da je sasvim uporediva sa plodovima tekuće svetske produkcije.

I najrigorozniji diskofili će zanemeti od neuobičajene produkcije albuma, dela multi-instrumentaliste i tesktopisca Marija Eterovića (uz mastering i superviziju Boba Katza sa Floride), koja je skockana tako da najbolje efekte daje na slušalicama i dobrom ozvučenju.

Izgubljene himne ne udaraju na prvu loptu, već se polako zavlače pod kožu slušaoca. Glas Une Mirković tretiran je kao još instrument u složenoj zvučnoj slici u kojoj je electro momenat najizraženiji, za koplje iznad uticaja baroka, ambienta i indie svedene gitare, udaljenog eha dela Johnnyja Marra, dok je bio član Smithsa.

Najbliža referenca za opis zvuka grupe bio bi sastav Cocteau Twins, dok uzvišeni osećaj pri slušanju najviše vuče na hrišćanske alt-ambijentaliste Hammock. Ove analogije bi trebalo shvatiti opisno i više nego uslovno, pošto je Karneval kao skup iskusnih muzičara (klavijaturista Miroslav Savić je poznati kompozitor, pomenuti Eterović je ranije svirao u kultnom sastavu Sve te misli) već na debiju našao dovoljno upečatljiv i na druge bendove nesvodiv muzički izraz.

Sa druge strane, zamerka bi išla u pravcu tekstova, koji su mogli biti efektniji, iako na opštem nivou piju vodu, a bendu se uprkos svim toplim rečima na račun koncepta i izvedbe povremeno desi da upadne u tehnološke egzibicije koje kao da su same sebi cilj, poput usiljenog korišćenja vokodera u prvom video singlu Mašine. Bilo bi dobro čuti dužu verziju ove pesme bez spomenutih elektronskih đinđuva kako bi eterični efekat hipnotičke opijenosti bio potpun.

Dok držimo palčeve čekajući novi miks, uživaćemo bez muke u ovoj kolekciji, koja u sebi krije i više nego dovoljno himni za izgubljene u žilavim apsurdima neukusa, trivijalnosti i opšte žabokrečine koja nas okružuje, forsirajući svoju nemoć na svakom koraku. Umesto ispraznog popovanja koje se u praksi po pravilu menja u praktično nalikovanje na predmet kritike, Karneval je zasukao rukave uspevši da trudom izvaja lepo parče anđeoskog nadahnuća.

Audio:

• MySpace

Povezano:

• Karneval - Real Time Biography