Paradise Square

Svojevremeno, sredinom 90-ih, tada još neshvaćeni projekat Dave Soldiera i Lorette Velvet pod parafraziranim imenom princa anarhije, zagazio je pionirski u oblast u kojoj su se neočekivano ukrstile raznolike forme rane američke muzike. Kad se ljudi koji su odrasli na iskidanim pričama i disfunkcionalnim melodijama new wavea i punka, okrenu američkom folku i bluesu, dobijamo samo ono što smo dobili na njihova prva dva albuma – neku vrstu futurističke roots muzike.

Odrednice koje ukazuju na poreklo The Kropotkinsa govore o supergrupi nastaloj na relaciji Memfis – Njujork, i to postavi neverovatnog avangardnog pedigrea. Prosudite i sami: osnivač Dave Soldier je neurolog, ali i priznati violinista nove klasike, koji voli da sarađuje sa eksperimentu okrenutim rock muzičarima; Lorette Velvet pevala je sa Tavom Falcom, ni manje ni više; no wave legenda Jonathan Kane, bubanj je svirao kod La Monte Younga, ali i sa noise velikanima kao što su The Swans; violinista Charlie Burnham sa najozbiljnijim jazzerima (Cassandra Wilson, James Blood Ulmer, Henry Threadgill); gitarista Dog viđen je u bendovima John Calea i Siouxie Sioux; a klavijaturista Alex Green sa Iggy Popom i onim totalnim herojem grada Mefisa - Jimom Dickinsonom; konačno, Moe Tucker, mala bubnjarka Velvet Undergrounda, dugo je nastupala sa njima krajem 90-ih...

Međutim, The Kropotkins (1995) i Five Points Crawl (2000), prva dva albuma The Kropotkinsa, čine i više od toga: jednu vrstu zaboravljenog jevanđelja kad je u pitanju žanr koji će pred nama izniknuti pod profilisanom oznakom Americana u godinama oko 2000. U vreme kad su Soldier i Velvet (apokrifnih li imena) sastavili svoju prolegomenu za budućnost, sa scene je otišao grunge kao poslednje otelotvorenje herojsko-romantične mitologije rock 'n' rolla, i postojala su samo dva pravca razvoja američke alternativne rock muzike – prvi je bio post rock (mislite na Tortoise), a drugi novi country rock (mislite na Jayhawks).

Supergrupa The Kropotkins se okupila oko ideje koja još zvanično nije postojala, a koju će mediji kasnije nazvati roots-punk, sa novom frenetičnošću i smislom izvodeći muziku koja je američke stare žanrove premestila u XXI vek bez pardona.

Čitaoci znaju i sami, postojali su još ranije, tokom 80-ih, i drugi bendovi koji su prevaspitavali temelje rock muzike sa sličnog polazišta - iz perspektive gradskog punkerskog miljea sa kraja milenijuma – od Violent Femmes i X i njihovog off projekta The Knitters, preko Blood On The Saddle i Guadalcanal Diary i drugih, sve do ranih The Walkabouts... Ali svako od ovih imena krilo je jednostavan poetski koncept ukrštanja punka sa folkom ili countryjem, i nijedno od njih nije tako spontano kao The Kropotkins krenulo da izmišlja i prosto od srca svira nekakvu novu vrstu američke roots muzike, oslanjajući se najviše na obrasce starog američkog folka iz dubokog XIX veka, sve sa upotrebom starinskih instrumenata. Bilo je to kao da su u svom svom ruralnom ludilu usred digitalne revolucije oživeli neki od onih ljudi sa beskonačno važne Anthology Of American Folk Music Harryja Smitha.

Divlja kakofonija folk i blues utemeljenja u tom trenutku bila je interna kritika kako rock mainstreama, tako i alternativnih arty ćorsokaka. Strasni vapaj ranih The Kropotkinsa za američkom muzikom koja ima smisla, bio je oko 1995 folk pandan Jon Spenceru Blues Explosionu i jedini pravi produžetak ranih Violent Femmesa. U retrospektivi, pokazuje se da su i The Black Keys i The White Stripes verovatno bili svesni postojanja The Kropotkinsa, ili su bar radili na istoj frekvenciji, te su nešto od njihovog zaljubljeničkog ludila i padanja u trans uz zvuke iz samih korena američkog rock 'n' rolla usvojili kao svoje programsko načelo.

U svakom slučaju, dve najcenjenije današnje rock pojave svakako vuku bar malo nasleđa od ovih preteča i njihovih ranih diverzantskih akcija koje su izmenile redosled prioriteta u našem slušalačkom iskustvu, terajući nas da opet tražimo prirodno, u vreme kad je pojam veštačke muzike preovladao zauvek.

Njihov treći album Paradise Square (po davno nestalom parku na Menhetnu), nikako nije revolucionaran istup, nedostaje mu ludosti za to, mada se na njemu nađe one začudne strasti kojom su nas osvojili. Pesme koje sanjalački zaneseno kao niko na ovom svetu prede Lorette, pre svega par My Body Lies On The Mountain i I’m Wandering On This Earth,  imaju vrstu biblijskog prizvuka kog možete očekivati od ovog i sličnih sastava što su američku preriju shvatili kao pandan sinajskoj pustinji i opevavaju lutanja usamljenog pojedinca izgubljenog u svetu.

Druge melodije koje ona vodi, najpre Found You In My House i Soon As The Rain Let’s Up, više svedoče o tome da se ista sudbinska izgubljenost nalazi skrivena i u savremenijem obličju. Ovaj set najbliže je onome što su The Kropotkins nekada bili, i ima prizvuk ekstatične iščašenosti koju ne čujete baš svaki dan kod američkih bendova, što vam – ako je ovo vaš prvi susret sa njima – daje jasan putokaz šta možete očekivati ako istražite prethodna izdanja.

Drugi muzički tok predstavljaju tradicionalnije stvari od kojih su važne Belulah Land, Bringabaye, The Yankee Rag i Biloxi, sa muškarcima u ulozi vokala – prve dve su sasvim uspele, druge dve baš i ne – tu se negde ukazuje onaj osnovni znak pitanja nad ovim albumom, koji sadrži dovoljno uzbuđenja da bi se smatrao ravnopravnim delom The Kropotkins kataloga, ali uz nekoliko dugačkih pasaža neočekivane  prozaičnosti nejasne namere. Naime, tamo gde su ranije uspostavljali savremeni odnos prema folk muzici, dajući joj priliku da priča o sadašnjosti i udahnjujući joj tako novi život na isti onaj način na koji su to radili rani Violent Femmes, The Kropotkins se ovde više bave dobrom, ali ipak običnom interpretacijom folk rocka.

The Kropotkins su vizionari, po definiciji, te se posle ove ploče nameću dve dileme – da li se istrošila njihova vizija kao benda ili je okretanje američkim roots izvorima izgubilo supkulturnu oštricu koju je imalo nekada, oštricu direktne kritike mainstream zbivanja? Da li je oko 2010. novi kontekst jednostavno smestio ovaj bend u neku vrstu sad već prihvaćene world music niše?

Američki folk sadrži u sebi drugu polovinu rock 'n' roll mitologije, one koja nije blues porekla - u svetu pre digitalizacije, pa i na njenom početku, živeti američki folk u njegovom primordijalnom obliku imalo je smisla, jer je podsećalo na pomalo zaboravljene, moguće narative koji su se iz prošlosti obraćali nama u budućnosti. Danas se čini da je naracija kao takva polako postala suvišna, i to je dalekosežna promena, mada mi se o tome nikako ne piše. Suviše je senzacija, suviše je slika, premalo smisla. Nekom to odgovara, nekom ne, i kao i uvek, mi kojima to ne odgovara u značajnoj smo manjini, ali bar znamo da nam nešto nedostaje i nećemo prestati to da tražimo, makar na pločama, dobrim i lošim.

Audio:

• MySpace