Valleys Of Neptune

U kom pravcu bi Jimi Hendrix usmerio rock muziku da nije sebe prerano ugradio u žrtveni stub rock mitologije? Pitanje je svakako retoričko, imajući u vidu da nijedno od bezbrojnih posthumnih izdanja nije pružilo odgovor na njega.

Valleys of Neptune, album sastavljen uglavnom od pesama snimljenih pred kraj Jimi Hendrix Experience faze (nakon albuma Electric Ladyland), jeste drugo izdanje sa Hendrixovom muzikom koje priređuje njegova porodica nakon višedecenijske borbe sa “biznismenima koji piju moje vino” - bivšim Jimijevim menadžerima, prijateljima i ljubavnicama, plagijatorima njegovog stila, čak i porno industrijom (navodno, postoji porno film sa gitaristom čiju autentičnost dokazuju nekadašnje grupi devojke preko veličine i oblika njegovog penisa).

Nakon furioznog otvaranja albuma sa zvučno pročišćenom i ubedljivijom verzijom klasika Stone Free (B strana Hey Joe), snimljenom 1969, sledi naslovna numera koja daje naznake odgovora na pitanje sa početka teksta. Nadahnute melodije, besprekoran gruv, do krajnosti usavršeni r'n'b gitarski trikovi i psihodelični pasaži od kojih je sačinjena Valleys Of Neptune najpre idu u prilog pretpostavci da je Jimi nakon Electric Ladylanda (1968) ispravno shvatio da je sa acid rokom otišao onoliko daleko koliko je to uopšte moguće, da bi Band of Gypsies (1970) tek otškrinuo uvodno poglavlje nove faze.

U Elmore Jamesovoj Bleeding Heart, Hendrix se potvrđuje kao besprekorni blues interpretator I inovator, a isto važi i za razbijačku Experience verziju Hear My Train A Comin. Mr. Bad Luck je najstariji snimak na ovoj kompilaciji (1967) i predstavlja demo verziju Look Over Yonder sa Purple Haze brejkom.

Mada je sa većinom Hendrixovih posthumnih izdanja neminovno dosadno detaljisanje oko porekla pesama, činjenica je da tri minuta ove vožnje pružaju pravi predah pred novu blues/hard rock avanturu, ovoga puta u instrumentalnoj verziji Sunshine of Your Love. Clapton je u Cream fazi stekao saznanje koje nosi do danas, da nije on bog, već Jimi, a u nadahnutom jamovanju Experiencea na temu Cream klasika, prepoznaje se da je fasciniranost bila obostrana.

Iako spada u jedan od bezbrojnih Hendrixovih instrumentala, vredi čuti koliko daleko je gitarista bio sposoban da razradi početni rif i melodiju, čineći je svojom. Još jedna verzija Lover Man, koja sledi, najpre je pokazatelj bravurozosti Mitcha Mitchela, koja se po pravilu potcenjuje i ostaje u senci šefa, arhetipskog gitarskog heroja.

Mada je to s jedne strane razumljivo, imajući u vidu Mitchelovu inspirisanost Coltraneovom free jazz fazom (što znači da je praktikovao rasviranost koja odudara od stereotipne uloge bubnjara u roku), slepljenost svih udaraca koje je odsvirao u ovoj pesmi sa Jimijevim deonicama, teško da bi bila ubedljivija u izvođenju bubnjarskih rock božanstava (Bonham, Moon...).

Ships Passing Through The Night je neobjavljeni komad sa poslednjeg studijskog Experience sešna i predstavlja naličje naslovne numere, sa očigledno iscrpljenom acid rock ormulom koja završava u jednom od najdosadnijih Hendrixovih komada. Da ponovo razmrda stvari, sledi silovita verzija Fire i produžena verzija još jednog klasika iz rane faze, Red House.

Sa Lullaby For The Summer stiže još jedan hint početnog pitanja: iako nedovoljno razrađen, ovaj instrumental pokazuje Jimija kao veštog eksperimetatora sa pedalama, koji bi danas ukrštao virtuozne gitarske akrobacije sa elektronskim zvučnim napravama, onako kako to Jeff Beck radi na poslednjih nekoliko albuma. Sam Beck je sa svojim albumima daleko od pompezne, herojske promocije kakvu ima svaka nova Jimijeva kolekcija, ali kao najagilniji gitarista velike četvorke, nenametljivo pruža  smernice daljeg razvoja gitarske veštine, imajući u vidu da Clapton i Page decenijama unazad ne unapređuju svoj stil.

I, konačno, za kraj je ostavljen još jedan session, Crying Blue Rain, čiji se početni umirujući zvuci na pola pesme (ako je ovo ikad zamišljeno da bude pesma, a ne skica) rasplinu u brojnim promenama tempa.

Dakle, ni prvo, a svakako ni poslednje izdanje sa “novim” Hendrixovim snimcima još jednom potvrđuje nedostižni Hendrixov status konačnog gitarskog heroja. Kao i uvek na ovakvim izdanjima, ta jednodimenzionalnost njegovog lika nezasluženo baca senku na druge bitne odlike njegove umetnosti: primera radi, božanstvena Little Wing predstavlja jedan od najviših poetskih dostignuća celokupne rock muzike, ali priređivači neobjavljene Jimijeve zaostavštine po pravilu pretpostavljaju poetsku, i druge  zanemarene strane Jimijevog vizionarstva onome što se po inerciji smatra tržišno validnijim.

Jedan takav zaokret u predstavljanju neiscrpnog bunara Hendrixovih snimaka koji će se verovatno do kraja naših života pojavljivati na nosačima zvuka bi možda ukazao na konkretniji smer Jimijevog razvoja koji bi, ako ništa, bar skrenuo više pažnje na kopču koju njegova vizija ima sa najzanimljivijim pojavama aktuelne (crne) muzike, u rasponu od sjajnog ovogodišnjeg Gil Scott-Heronovog izdanja I'm New Here do standardnobriljantnog Horace Andyja na novom albumu Massive Attack.