Hidden

Britanska četvorka ohrabrena američkim eksperimentalnim muzičkim strujanjima koristi kako staro oprobano tako i novo oružje ,,neprijatelja” kako bi pokazala da je ne zanimaju popularne indi rok poskočice brzog tempa, već slušljiva pesma koja će trajati duže od radijskog formata, zasnovana na indi rok i nju rejv obrascima, ali uz korišćenje i živih instrumenata.

These New Puritans su stoga uposlili japanske taiko doboše, kompletnu duvačku sekciju od kojih je najzastupljeniji fagot, ali i semplere i miksete, zbog čega njihov novi album daleko prevazilazi sve što su njihovi vršnjaci na sceni trenutno u stanju da urade. 

Svedoci smo vremena u kom pesme od četiri minuta deluju predugačko, a hitovi se prave sa ciljem da postanu pre svega ringtonovi na mobilnim telefonima koji se menjaju iz dana u dan; vremena sintetičke elektronske muzike koja je ne samo preuzela primat na muzičkoj sceni, već prožima sve ostale žanrove.

These New Puritans se ne plaše da snime album na kom će ti isti zvuci biti izvedeni na živim, u popularnoj muzici davno zaboravljenim instrumenitima, i na kom će pesme predstavljati prave male simfonije. Oni su uvereni da će svako instinktivno pre odreagovati na zvuke pravog instrumenta, nego na njegovu elektronsku repliku.

Elektronika je vitaminska tableta, a živi instrument je sočno prirodno voće, ako pitate ove momke. Zato se u uvodnoj Time Xone igraju rečima aludirajući na miksetu xone kao predstavnika novog doba, u kom granice ne postoje, u kom se meša staro i novo. Svojim zastrašujućim bubnjevima pozivaju na borbu u We Want War, dok jasni i jednostavni ratni pokliči odzvanjaju između udaraca.

Pesmu Hologram, koja govori o krhkosti ljudskog bića ("shut the door… I might disappear") koje je sve manje krv i meso, a sve više elektronska predstava sebe ili onoga što želi da bude, boji džez klavir. Varijacija na ovu temu će odjeknuti i u pesmi White Chords ( "I’ve got white chords running through my body") u kojoj se ponovo igraju rečima, aludirajući istovremeno na akorde i kablove.

Attack Music su mnogi shvatili kao komentar na teroristički napad na Njujork 2001. godine, iako se isto tako može razumeti da su želeli da ukažu na okršaj civilizacija, Zapada i Istoka, Civilizovanih i ,varvara’ (čije sablje su odlično predstavljene zvučnim efektima), liberalnih demokrata i svih ostalih... Stihova ima tek toliko da slušalac može da razume naziv pesme. Oni se povlače u drugi plan ne bi li dozvolili kompleksnijim melodijama da dođu do izražaja. Tako Where Corals Lie koristi samo deo istoimene pesme Richarda Garnetta.

Na omotu albuma nazire se lavirint. Isti onaj u kome se svi izgubimo s vremena na vreme, a koji u dvadesetim, u kojim su trenutno zatočeni i ovi novi puritanci, ponekad deluje posebno komplikovano. U njemu iza svakog ćoška, kao Minotaur vrebaju strahovi čije prisustvo osećamo ali ne želimo da se suočimo s njima, pa bežimo najčešće ni sami ne znajući kuda. A opet, šta nam garantuje da će biti bolje po izlasku iz lavirinta?

Možda These New Puritans nisu snimili album na kom se nalaze hitovi koje ćete čuti na indi večerima, ali sa druge strane on deluje impresivno kao celina. Takođe, Hidden se nadovezuje na prethodni album i možda će poslužiti kao okosnica za sledeći.

Pevač ne posebno snažnog vokala, Jack Barnett, bio je zadužen za produkciju albuma. Obzirom da planira da jednog dana snimi saundtrek za film, Hidden mu je poslužio kao dragoceno iskustvo tokom kog je učio je da čita note ne bi li mogao da iskoristi sve instrumente kako je zamislio. Puritanci su opravdali svoje ime pokazavši da je za dobru muziku potrebno malo više od muzičkog programa na kompjuteru i dovoljno velikog ega da se nazovete producentom i muzičarem.

Ceo Hidden zvuči kao poziv na borbu za kreativnost. Poziv na rat.

Možda oni znaju nešto što mi ne znamo ili samo naslućujemo?

Audio:

• MySpace