Isti onaj dečak

U biti ljudskog bića je da romantizuje prošlost. Na planu pop-kulturnog svako malo kucne čas za prevrednovanje nekog zaturenog dragulja. U sređenijem delu sveta to je prevashodno pitanje marketinške domišljatosti i jasnog ekonomskog rezona (gotovo nulta cena izrade naspram vrlo izvesnog profita), na ličnom nivou to je vapaj za boljom prošlošću sa često naknadno učitanim smislom, a kanda bi i psihijatri imali koju mudru da prozbore na temu sveprisutnije retromanije.

Prava je retkost, međutim, da neka od pop-iskopina pokaže da je još uvek relevantna (ili, daleko bilo, vredna kupovine). Posebno je to malo verovatno kada govorimo o skromnom SFRJ uzorku.

Ali dešava se. Tu i tamo ispliva pokoji stih koji nije ružno ostario i koji još uvek može da ostvari interakciju sa onima kojima je do toga još uvek stalo.

Nastali na razvalinama TV Morona, Nesalomivi su uz nekoliko izmena u igračkoj postavi bitisali na marginama ondašnje SFRJ scene s kraja 80-ih. Bili su umereno zapaženi, čak i prepoznati kao potencijalna senzacija u najavi; obišli su čitav pripremni krug (kompilacije novopridošlih pop-rock udarnika, Subotički festival, predgrupe već etabliranim imenima, Diskomer Studija B, Hit meseca TV Beograd...), ali im je zafalilo sreće, daha i/ili usresređenosti da tada, koncem 80-ih stečeno i kapitalizuju u vidu debitanstskog albuma.

Klučni igrači ponovo su se okupili I i tokom 2008. godine snimili sve postojeće, i pridodali nekoliko novih pesama.

Ako bi se ekonomičnosti i recenzentskog dajdžestovanja radi morala izvesti vivisekcija zvuka Nesalomovih (zvuka od kog nisu odustali ni u ovoj inkarnaciji, 20 godina (i to kakvih!) kasnije) , to bi izgledalo otprilike ovako: u korenu to je belački soul oslonjen, kako red i nalaže, na umereni blues, stabljika se oslanja na punk-osnovu, dok cvet u sebi krije fascinaciju čistim i jednostavnim power-popom.

Upravo je power-pop najjači adut Nesalomivih – Imam ideju i himnična 95-52-95 i dalje osvajaju poletnošću i visokim sjajem, dok i nenametljiva, ali efektna Želeti manje donosi zamah Mull Historical Society iz najboljih dana, recimo.

Pravo je čudo zašto se ponovo okupljena ekipa očigledno opirala istrajavanju na tom putu, jer većina pesama na ovom izdanju za zajednički imenitelj ima pacifikujući, ali ne i pretereno nadahnjujući mid-tempo. Sasvim legitiman izbor, ali malo energije kao protivteže ne bi bilo na odmet, posebno kada se tom recepturom, to je sasvim očito, dobro ovladalo. Davnih dana.

Mid-tempo jeste upadljiv žig , bilo da se radi o blues posvetama Claptonu u novom radu Lutam, te srodnoj joj Tebi dajem sve i previše pojednostavljenoj Tvoj sutrašnji drug, morissonovsko snenoj Da i posle kiše ili Aninoj slici, koja dosta duguje i beogradskoj školi jazziranih šlagera. Ima ga i u drugačijim pesmama, Pismu i Sve što mi treba, koje anticipiraju zvučne fascinacije timova Qrve, Lutke i ostalih, dok Život fino korespondira sa pokušajem restauracijom srpskog gitarskog popa 90-ih

Premda daleko od zaslepljujućeg sjaja čudnim sticajem okolnosti nestalog dijamanta, album (tačnije zbirka pesama) Nesalomovih Isti onaj dečak daje povoda za malo radosti kolekcionarima, zaluđenicima za istoriju YU popa, a nadamo se da će na taj žur zalutati i neki manje upućen civil.