(Chabanes Records/Slobodan Download)
Panonska depresija nikada nije zvučala ovako teško
U Srbiji se nasleđe doom metal muzike uglavnom interpretira kroz gotske (i romantičarske) matrice, što i nije neko iznenađenje. Gotski doom je i u svetu najrasprostranjenija varijanta sporog, tužnog metal podžanra, no tamo gde na globalnom nivou postoji zdrava količina alternativnih pristupa, kod nas je situacija mnogo tanja. Pančevački Jewy Sabatay su, dakle, značajni prvo zbog toga što sporoj, glasnoj melanholiji pristupaju na jedan drugačiji način.
Razume se, etiketirati njihovu muziku kao doom metal je preusko određenje (sam bend karakteriše svoju muziku kao alternativni rok/ postpank) i teoretičari žanra mogu da se dobro zabave smeštajući JS u pravu fioku između pseudo i mikrožanrova sa imenima kao što su „noise rock“, „sludge core“, „stoner doom“ i slično. Dodajte svemu tome i kašičicu grandžerskog pop šmeka i bićete na pravom tragu.
No, mnogo važnije pitanje od toga kako se muzika naziva je da li ona radi. Jewy Sabatay je treći studijski album benda koji vredno gradi sopstveni izraz – uz rizik automarginalizacije – i na njemu se njihova formula konačno realizuje u zreloj, ubedljivoj, čak... urbanijoj formi.
Naravno, ovo je muzika koja balansira na tankoj liniji između hermetičnosti što agresivno odbija bilo kakve spoljne pokušaje za uspostavljanjem kontakta, i ranjenog, bolnog krika za razumevanjem, komunikacijom, dodirom. Kao takva, ona ume da bude fascinantna: opresivne, masne gitare i superteški bubnjevi dovoljni su sami sebi i pevanje Velibora Nikolića mestimično vodi tešku borbu da dokaže svoju relevantnost. Često mu to uspeva, kada se iz ponora depresivne kontemplacije vine u urlik besa, ali ovo je element na kome se najbolje vidi potencijal za dalju evoluciju benda.
Jewy Sabatay se ne zamara komplikovanjem aranžmana – njihovi rifovi i harmonije imaju dovoljno mesta da dišu i razvijaju se kroz spor, valjajući tempo i brojna ponavljanja, ali bend zna i da proširi horizont događaja pa je tako, recimo 29:10 pesma sa drastičnim promenama u ritmu i raspoloženju. Reklo bi se da je bend najjači kada stameno gazi kroz teške, velike rifove, sa jednostavnom vokalnom nadgradnjom i tvrdom ritmičkom podlogom. Ponavljanja i valjajući groove u ovakvim momentima imaju hipnotičke kvalitete i gitarska buka i zavijajući glasovi tada deluju kao poruke iz same podsvesti. Domaćoj sceni hronično nedostaje bendova koji prepoznaju savršenstvo ovakve jednostavnosti u kojoj zvuk i harmonija ispunjavaju celu sliku i u kojoj su melodijski i aranžmanski ornamenti višak.
S druge strane, 57 minuta ovog albuma umeju da potraju. Jewy Sabatay još uvek nisu izgoreli svo salo iz svog zvuka, upadajući oko sredine albuma u ponavljanja gestova koje su već overili ili koji nam, što je i gore, zvuče kao nešto što smo čuli od drugih. Za bend koji je samobitan do granice samoizgona iz mejnstrim istorije domaće alternativne muzike, naprosto je neprijatno kad vam, slušajući njihov album, kroz glavu proleti ime nekog američkog benda.
No, u osnovi, pričamo i dalje o ploči zavidne zrelosti i zavodljive mada do kraja i naporne očajničke lepote. Ako nastave sa unapređivanjem ideja i svođenjem zvuka na samu krtinu, Jewy Sabatay biće najbolji metal bend ove zemlje za godinu-dve. A čak sebe i ne smatraju metalcima.
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari