Telo grupe Bravery nije čak ni dete svojih vrednih i pametnih roditelja, ono je samo još jedan klon na projektu buduće prošlosti nezajažljivih diskografskih kuća
Posle 40 puta u celini preslušanog debi albuma njujorške petorke, mirne savesti mogu da kažem: muzička kritika je prilično očajna ako je u jednom trenutku morala ovaj bend da proglasi za sledeću veliku stvar. Ne pitajte da li se do istog zaključka mogla doći i posle prvog slušanja. Da, ali...
Prvi utisci u nekim slučajevima mogu da budu veoma varljivi. Verovatno da sam, pored niza odmah primetnih mana, želela da u svakom sledećem pokušaju čujem bar nešto od
genijalnosti koju su kod
Bravery prepoznali kritičari ugledne inostrane muzičke štampe. Međutim, kako je vreme odmicalo, problemi neinventivnosti na raznim planovima, koji povremeno sežu do plagiranja, sa svakim sledećim slušanjem bili su sve uočljiviji.
Počnimo od najiritantnijeg momenta: glas pevača Sama Endicotta toliko neprijatno podseća na miks Juliana Casablancasa (
The Strokes) i Roberta Smitha (
The Cure) da je prosto neverovatno da nije mogao bar malo da se potrudi da sazna da je eventualno NEKO zvučao BAŠ tako pre njega. A još kad čujete
anegdotu o tome kako dečko nije znao da peva pa je pozvao mamu, nastavnicu muzičkog, da mu da nekoliko kratkih lekcija preko telefona (?!)... to je posebno mučno. Dakle, kako bi rekli naši omiljeni crtani junaci:
singer sucks!.
A ostalo je falsifikovana istorija novog talasa, novog romantizma, punk-funka, disco-punka, funk-popa, disco-rocka...uh. Prvi singl
Honest Mistake idealno ilustruje gore navedeno. Počinje kao
Blue Monday New Order, nastavlja se kao
Call Me Blondie, ili bilo koja pesma sa prvog albuma
Duran Duran, sa povremenim
Depeche Mode momentima. I onda se logično dolazi do Strokes,
Killers,
Rapture,
Franz Ferdinand.
Tužni zaključak broj dva: Telo grupe Bravery nije čak ni dete svojih vrednih i pametnih roditelja, ono je samo još jedan klon na projektu buduće prošlosti nezajažljivih diskografskih kuća. Šteta je što u slučaju ovakve spoljašnjosti teško stižemo do srca - suštinskog kvaliteta pesama, a nije da su pesme loše. Neke od njih poput Hot Persuit, Tyrant, Public Service Announcement ili Unconditional imaju pravi hit potencijal. I nema sumnje da će ga iskoristiti.
U poplavi cool MTV konfekcije možda ih, ne gledajući potpis na ekranu, zamenite za neke njihove generacijske sapatnike, ali zar baš to nije ideja? I dok u vašem obližnjem supermarketu traje akcijska prodaja poželjnih, a dosadno prosečnih pop proizvoda, možda će vas baš ova ambalaža privući pre neke druge. Kolo istorije, a bogami i sreće, se okreće i valja iskoristiti trenutak, dok ne istekne rok upotrebe. A da li ćemo se sećati da su postojali sledeće godine u ovo doba? Koga briga.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.