Iskustvo upotrebljeno ne da podučava druge, već sebe. Kako biti dobar. I zadovoljan. Neko reče, pop muzika za pametne. Pa zar nije?
Kada svirate u jednom bendu 25 godina, izlazak novog albuma znači suočavanje sa nekoliko ozbiljnih tema:
- pritisak - očekivanja benda i najšire publike;
- rasterećenost - šta god da objave, s obzirom na status na sceni, kritična masa fanova će to da voli;
- želje i mogućnosti - možemo li još uvek da budemo važni/uticajni na sceni, a da se ne šlepamo na staru slavu?
- zainteresovanost - da li zaista želim da čujem njihov novi album ili ću ga ispratiti reda radi?
- briga - koliko nas danas shvataju ozbiljno pored ovolike ponude nove muzike sa svih strana ili (vidi pod 2. – boleće nas baš da li nas shvataju ozbiljno)?
- motiv – pare, zezanje, edukacija...
Gde su odgovori u slučaju najvećeg benda na alternativnoj pop sceni danas, moguće je samo nagađati i verovati da su i dalje, kao i uvek do sada, na strani „pravih stvari“. Sa druge strane, što se mene kao publike tiče, pitanje suštinske zainteresovanosti za novi album
New Ordera je bilo ključno. Iako je, nadam se, svima jasno da oni, bez obzira na dužinu staža, nisu ušli u kategoriju matorih smarača. Jednostavno, pored toliko nove i različite muzike, zaista je ponekad teško naći vreme i volju da se ozbiljno posvetiš nekom “poznatom” imenu.
Posle razumljive velike medijske pažnje koja je pratila njihov uspešni comeback pre četiri godine, čini se da su očekivanja u vezi sa osmim studijskim albumom grupe koja je na najbolji i najprijemčiviji način pomirila gitare i gramofone, umerena, gotovo neznatna. Pogotovu ako se uzme u obzir da su sada glavne face na cool sceni sa obe strane Atlantika izašle direktno ispod njihovog šinjela. A stižu im već i nagrade za životno delo.
Dakle, sve liči na tapšanje po ramenu u stilu “ne morate više da se trudite, vi ste svoje mesto odavno zaslužili”. U tom ambijentu poštovanja, ljubavi i stavljanja u vitrinu (čitaj: otpisivanja), sa novim gitaristom pod miškom, New Order nenametljivo i nenamerno još jednom pokazuju kako su veliki. Njihov novi album je bez preterivanja odličan. Ne samo kao nešto što u ovom trenutku najbolje reprezentuje njihov prepoznatljivi zvuk, već i kao nešto što je potrebno aktuelnom mejnstrimu koji grca u reciklaži, štancovanju, zaglupljujućim melodijama i iritirajućim ritmovima.
Waiting for the Siren's Call je sublimirao najbolje trenutke sa prekretničkih albuma njihove dosadašnje karijere Republic (1993) i Get Ready (2001) sa kratkim podsećanjem na uticajni i smeli Technique (1989). Ofucana fraza “11 pesama – 11 hitova” ovde zaista nije fraza. Neke su više na prvu loptu, neke ne, ali jednom kad vas osvoje, odličan su recept protiv smorenost svake vrste. Pesme su jednostavne, ali ne banalne. Čak i kada njihova lakoća i raspevanost aranžmana zaprete da pređu granicu, stvar se vešto vraća na pravu meru.
Stilsku celinu albuma donekle narušava pesma koja zatvara izdanje Working Overtime odsvirana u Stoogies maniru, ali ta činjenica sama po sebi ne umanjuje kvalitet ove pesme. Znatna neuravnoteženost primećuje se na planu tekstova: okupiranost egzistencijom, samosažaljivi introspektivni trenuci, patetične vaspitno-popravne vežbe donekle zasmetaju svojom prozaičnošću. Ali opšti utisak i pored toga ostaje vrlo visok.
U vremenu prenapaljenih omladinaca koji stalno i stalno pokušavaju da nam dokažu kako su baš oni izmislili toplu vodu pokazujući prstom na bojler, ova iskusna ležernost baš prija.
Imaju poštovanje ljute andergraund publike, koja neće nikad kupovati njihove albume, ali će svakako ispratiti sve što urade, a za čestitu mejnstrim publiku ovo je u današnjoj situaciji melem na ranu.
Iskustvo upotrebljeno ne da podučava druge, već sebe. Kako biti dobar. I zadovoljan.
Neko reče, pop muzika za pametne. Pa zar nije?
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.