Nakon “muškog” albuma, vreme je i za jedan “ženski”
Nekoliko poslednjih albuma bostonskog sastava The Magnetic Fields bili su makar labavo, i možda više humora radi, vezani za određeni koncept. Tako je bilo još od ključnog 69 Love Songs (1999), koji je impresionirao obimom i inspiracijom koja je prožimala svih 69 pesama.
Od tada, The Magnetic Fields prave tematske albume.Tako je sledeći, I (2004), imao pesme čiji naslovi počinju na slovo I, dok je prošli album, Distortion (2008), bio zvučni izlet u distorzirane gitare. Sve to prate i omoti albuma koji na pop art način liče jedni na druge.
Novi album ne nagoveštava odmah o glavnoj zamisli, ali nakon nešto više od pola sata trajanja slušalac dobija jasnu sliku – gotovo bez ikakvih električnih instrumenata, i uz kamerni operetski orkestar, album uspeva da iznenadi sčušaoca.
Ono što mu obezbeđuje prepoznatljivost je karakteristična poetika Stephena Merrita, glavnog autora benda. Ljubavne pesme prožete humorom i ironijom na svoj ili tuđ račun, i poneki socijalni komentar i psihološku opservaciju, donose podjednako ozleđujuće istine koliko i ironijske distance.
Za razliku od prethodnog albuma, na kome je bila nacrtana figura muškarca, ovde je na gotovo identičnom omotu ženska figura. Sudeći po uobičajenim rodnim pravilima, koja se toliko puta izigravaju u njihovom opusu, ovo rešenje sugeriše da album predstavlja ili antipod prethodniku, ili da zajedno sa njim čini komplementarnu celinu.
Oštrina je u tom smislu ustupila mesto tišim i čednijim zvucima, tako da Realism zvuči kao neka muzika za zabave iz 19. veka, sa bajkovitom atmosferom i uspavankama. U tekstovima dominira tema usamljenosti, ali bez karatakterističnih ubitačnih stihova. Humora ima, ali je i on kao i zvuk, prigušeniji.
Doduše, čak i ljubavnoj pesmi se mogu naći stihovi na ivici treša, poput „Like an appendectomy, sans anesthesia“, a ima takođe i neočekivano dobro uklopljenog horskog pevanja na nemačkom. Ali album nekako „ne grize“ ili ne čini to na način na koji smo naviklo od ovog benda.
Daleko od toga da je loš, Realism je delimično uspeo pokušaj temtaskog/zvučnog zaokruživanja. Nenametljiv, nepretenciozan, skoro u svemu umeren, pa je i manje uzbudljiv u odnosu na prethodnike.
Povezano:
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.