Is It Love or Desire

Dok je protekle jeseni planeta odzvanjala od uzdaha rock novinara koji su očekivano doživljavali mentalne orgazme usled reizdatog kompletnog kataloga Beatlesa, a tek malobrojni ukazivali na sveobuhvatnu rekapitulaciju Big Stara kao na još uvek intrigantan nastavak engleskih pop istraživanja 60-ih, poput meteora je ko zna otkud pao četvrti album Betty Davis.

Težina ovog dobrodošlog pada jednaka je retkosti Is It Love or Desire među izdanjima na kojima se prodaje stara muzika u novom pakovanju. Jer, ovde se i ne radi o staroj/poznatoj muzici, već o ploči koja je 1976, nakon tri tržišno ne naročito uspela albuma, snimljena i ostavljena da skuplja prašinu zaborava. Njeno pojavljivanje se savršeno uklapa u vrhunac interesovanja za ovu neobičnu curu, čije bi spuštanje na obalu naseljenu današnjom pop publikom moglo da doprinese konačnom priznanju njenih zasluga.

A kako je sve počelo? Betty Mabry se početkom 60-ih obrela u Njujorku, gradu u kome je ubrzo započela profesionalnu karijeru modela, radeći za poznate kreatore. Milesa Davisa sreće 1966, sledeće godine se udaje za njega, a već 1968. razvodi, jer je bila "previše divlja" za njega. Njena verzija je da nije želela da predstavlja dekor velikom trubaču na njegovim svetskim turnejama.

Kako god, tokom bračnog života, Betty snima svoj prvi album sa Milesom kao supervizorom, i muzičarima poput Johna McLaughlina, Waynea Shortera i Mitcha Mitchella. Taj album nikada nije objavljen, jer se, po Bettynim rečima, Miles plašio da bi njena slava mogla da pomrači njegovu. Marc Bolan (T. Rex) je ohrabruje da nastavi da se bavi muzikom što je rezultiralo pločom Betty Davis (1973), koja se danas uzima kao njen prvenac.

Snimljen sa funk&rock muzičarskim kremom (članovi Family Stonea, Santane, Pointer Sistersa), debi će u njenom stilski i energetski ujednačenom opusu ostati na najvećoj ceni. Iako nikada nije dosegla transcedentni kvalitet najboljih radova Slya Stonea ili Georgea Clintona, teški funk - rockensoul Betty Davis bio je i ostao incident u istoriji rocka.

Koliko god se isticale liberalne tendencije tadašnjeg rocka, pokazalo se da za crnu ženu, autorku svoje muzike i tekstova u kojima se ne stidi da urla svoja osećanja ili da u potpunosti oslobodi lavu vulkanskog libida, a pritom je šef benda - nije bilo mesta.

Tina Turner se osamostalila tek u dobu u kom je tragala za sofisticiranijim izrazom u odnosu na eksplozivnost iz vremena provedenog u duetu sa Ajkom. Diani Ross ili čak ni Millie Jackson nije padalo na pamet da žrtvuju discoidni rafinman nauštrb iskonske nesputanosti. Crne pevačice u Funkadelic/Parliament postavama bile su tek deo jednog izuzetno složenog mozaika, doduše izvrstan deo.

Ukratko, vizija crne žene koja će divlje hrabro pevati o svojoj strasti, ranjivosti, privrženosti rock and rollu bila je osuđena na tapšanje po ramenu i ne mnogo više od toga. Dva sledeća albuma, programski naslovljena They Say I'm Different (1974.) i Nasty Gal (1975.), samo su učvrstila njenu usamljenost, koja će nedugo zatim dovesti i do odustajanja od muzike.

Ipak, pre toga, Betty će sa bendom Funk House, sa kojim je već uradila nešto relaksiraniji Nasty Gal, snimiti album o kome je ovde reč. Iako su ga vrhunski znalci iz adekvatno nazvane izdavačke kuće Light In the Attic izdvojili kao nešto najbolje što je Betty snimila, album, odmah to treba reći, ima par potpuno nebitnih falinki, kao, uostalom i njena kompletna diskografija.

Dakle, Betty svakako nije posedovala raspon glasa jedne Arethe Franklin, a aranžmani njenih pesama nikada nisu išli na prežvakavanje hit formula, koliko na slobodu organski snažnog sešn muziciranja. Međutim, te su primedbe i na Is It Love or Desire sasvim nevažne, jer je Betty apsolutnim oslobađanjem glasa nadomešćivala sve tehničke nedostatke, i jer je muziciranje ekipe iz Funk Housea ostvarilo najviši nivo do kog je tzv. crna (ili bilo koja) muzika stigla. I to pre svega računajući nepregledna prostranstva vinila iz zlatnog funk doba 70-ih (ili bilo kojeg drugog vremena).

Ploču otvaraju Bettyni urlici u naslovnoj numeri, skockanoj od najtvrđeg funk rock sessiona, tako da nema mesta sumnji da je Betty, uprkos nedostatku tržišnog uspeha i dalje insistirala na beskompromisnoj seksualnoj politici. Da li su krici razjarene seksualne zveri bili previše zastrašujući za Chrisa Blackwella, nesuđenog izdavača ove ploče koji će u to vreme učvrstiti svoju reggae i rock imperiju Island, ili se Betty jednostavno umorila od pokušaja da sruši zid rasno mešovite mačo malograđanštine, za ovaj, tek sad iskopani album i nije toliko važno, koliko činjenica njegovog pojavljivanja.

Ritam sekcija kuva ubojito na najvišem nivou, klavijature i gitare dodaju mast, a ženska sa mikrofon frizurom radi šta god hoće. Naravno, jedna je stvar oduševljavati se nečijom slobodom, a druga živeti je. O pratećim egzistencijalnim nedaćama svog marginalnog statusa bez uvijanja govori u Stars Starve You Know, komadu koji kao i Bottom of the Barrel nemilosrdno povlači liniju razgraničenja između nadolezeće disko epidemije i soul/funk zemljotresa koji izvire podjednako iz gospel duhovnosti i telesnih htenja.

Posle 35 godina od povlačenja sa scene, ni od Bettynih sledbenica - a svaka žestoka cura u rock and rollu je svesno ili ne njena sledbenica, ne može se očekivati da sa ovako nabijenom nervozom pevaju o tome kako je to pevati praznog stomaka, dok producenti, novinari, menadžeri obećavaju med i mleko koje samo što nije poteklo.

"There's no business like show business, that's why I stay broke all the time". Ou jea, posebno kad osećaš glad! Za Betty ova situacija nije bila povod za padanje u depresiju, već za još jedan revolveraški obračun sa gadnom istinom.

Međutim, na Is It Love or Desire nema ni u tragovima kajanja zbog odabranog puta. It's So Good počinje kao noir funk sve dok prožimanje razuzdane gitarske solaže i brojnih vokalnih deonica ne odvedu pesmu u nedefinisanu, ali i te kako uzbudljivu, tako dobru, teritoriju. Vokalni duet/duel Betty i Freda Millisa, šefa Funk Housea u lascivnom muško ženskom dijalogu Whorey Angel potvrđuju radost stvaranja, bez obzira da li je na pomolu Crashin' From Passion.

U vezi sa potonjom pesmom, treba reći da je Betty krajem 70-ih, u jeku disko eksplozije pokušala još jednom da postane zvezda kakva je zasluživala da bude, ali je od tih sessiona ostao samo poluregularan istoimeni CD (koji se može i vredi ga pronaći i pod imenom Hangin' Out in Hollywood, pre svega zbog par izuzetnih balada). 

Svaka pesma ovde nosi dovoljno eksplozija zvuka da se albumu možete vraćati neograničen broj puta, iznova otkrivajući nove detalje. Tempo se usporava u melanholičnom bluzu sa proto trip hop obrisima, When Romance Says Goodbye, taman dovoljno da šefica pokaže svoju osetljivu stranu. Let's Get Personal, koju nosi rif gotovo identičan onom koji će koju godinu kasnije koristiti domaći seksualni predator Milić Vukašinović u Bugi je htela, je još jedan mirniji iskaz, i u tom tonu album zatvaraju kafanski tonovi Bar Hoppin' i savršena filmična minijatura For My Man.

Da je ova ploča onomad doživela svoje izdanje, bila bi jedno od vrhunskih reizdanja 2009. godine. Pošto 34 godine nisu ni malo naudile ovoj muzici, može se samo konstatovati da je Is It Love or Desire jedan od najboljih albuma protekle godine.

Audio:

• MySpace