Scars

Basement Jaxx su od one kobne 1999. godine pa sve do sada  velika misterija za recenzente sklone cepidlačenju. Felix Buxton i Simon Ratcliffe već deceniju uspešno istrajavaju  i očaravaju kako samozvane zvezde lokalnih plesnih podujma, tako i one koji se  uživanju odaju samo u zabatu svojih prebivališta. Teško je odgovoriti šta to Basement Jaxx nude, a da jednakim magnetizmom privlači i ekstrovertne i sramežljive, iznamljujući i pohvale mahom mrgodnih procenjivača.

Deset godina je prošlo od cenjenog debija Remedy, ostarilo se, ali ne i usporilo. Možda se odgovor na dubiozu iznetu u prethodnom pasusu zapravo krije u maštovitosti, koja predstavlja osnovni kvalitet i njihovog novog izdanja izdanja.

Jednako bitan sastojak koji je obezbedio hvalospeve i ovom izdanju je samopouzdanje koje im omogućava da, u potrazi za narednom melodijom koja će izmamiti na ples (pa i u mraku vlastite sobe), koriste bukvalno sve što je dozvoljeno.

Scars stiže nakon široko prihvaćenog uverenja da je prethodnik (Crazy Itch Radio) u blagoj meri podbacio. Basement Jaxx tom ubeđenju izlaze na crtu albumom koji je pažljivo koncipiran i do poslednjeg studijskog ukrasa osmišljen, ali ne na uštrb spontanosti u punom zamahu. Basement Jaxx se poigravaju sa nasleđem plesne muzike shvaćene u najširem mogućem smislu, i uživaju u studijskim preterivanjima. Istražujući mogućnosti čudnog melamža gostiju, uspevaju da nađu vremena i za nekoliko upadljivih autoreferenci.

Zvučna mapa ove ploče dala bi se opisati kao histerično-eklektička plovidba meridijanima bivšeg Commonwealtha. Svašta se ovde može čuti – od hipertofiranog swinga, hip-hopa onomilenijumskog kroja, blue eyed soula, indijskim zvucima nadograđenog britanskog folka, raga tužbalica, eurodancea 90-ih, izvitperenih koračnica...

U skladu sa tom pometnjom je skrojena i lista gostija -  Kelis, Sam Sparro, Santigold, Yoko Ono, Lisa Kekaula (The Bellrays), Lightspeed Champion, novodolazeća zvezda Paloma Faith...

Na nivou samih pesama, očigledno je da se radi o zanosnoj hrpi nadahnutih viđenja savremenog plesnog popa.  Prvi singl, Raindrops, sazdan na synth-deonici čuvenog BJ hita Romeo, donosi nesvakidašnju nežnost u polifonično-kakofoničnoj oblandi, Santigold pomaže u moćnom hibridu raga i aleter-rock zvuka u Saga, Feelings Gone uz vokalnu asistenciju Sama Sparroa donosi dream-pop u novom ruhu, nešto kao Cousteau na svežem softveru i u hiperglikemičnom zanosu.

Swing je uporišna tačka u dve pesme – She’s No Good, primerku široko orkestriranog ballroom swinga, dok What’s A Girl Gotta Do predstavlja šarmantnu  sprdnju kakvu pamtimo iz starih crtaća. Naravno, uz BJ žig. 

Twerk, možda i  potpuno suvišni momenat jer je reč o ponovljenoj Jump’N’Shout,  donosi starovremenski hip-hop ukrašen frazom čuvene Flashdance himne Maniac.

Međutim, najveća iznenađenja predstavljaju raštimovane calypso note u A Possibility, i najblaže rečeno, začudna retro-ska koračnica Day of The Sunflowers (We March On) u kojoj gošća Yoko Ono, osim što pripoveda o  nekakvoj novoj Nojevoj Bbarci nađe vremena i za zvučnu simulaciju snošaja!!!

Basement Jaxx na Scars nude jedno moguće, i svako osobeno viđšenje plesnog popa. Mrtvoozbiljnosti, samodopadljivosti i uniformnosti koje preovlađuju višom ligom scene, Basement Jaxx prepostavljaju duhovitost i maštovitost. Imajući to u vidu, lako im možemo oprostiti povremenu neumerenost.

Jer ko bi timu koji pobeđuje i oduševljava igrom zamerio na tome što se baš ne drži strategija i knjiških preporuka?

Audio:

• MySpace