Zvuk Filadelfije

Njih dvojica su se još krajem 60-ih probili u muzičkoj industriji producirajući u Filadelfiji, gradu s temeljnim nasleđem gospela, niz sladunjavih soul pesama.

Ipak, 1971. godine su ostavili neizbrisiv trag u muzičkoj industriji, osnivajući Philadelphia International Recordings.

Majka, otac, sestra, brat, ili...

U uspeh te fabrike soula ugrađeni su niz manje uspešnih ranijih pokušaja ovog dvojca da produkcijom zauzmu deo tržišta crne muzike (pored uspešne produkcije imali su neuspešne pokušaje osnivanja izdavačkih kuća za crnu muziku). Krajem 60-ih su započeli saradnju s kompozitrom i aranžerom Thomasom Bellom, koji je bio među ključnim ljudima za razvoj Fili zvuka.

Takođe, tih godina su okupili studijske muzičare koji će stajati iza stotina pesama snimljenih 70-ih u Filadelfiji. Kada je jednom obrazovana kuća Philadephia International Recordings, ti muzičari su postali kućni bend koji se zvao MFSB. Ime je po zvaničnom tumačenju bilo akronim od "Mother Father Sister Brother", što je trebalo da odrazi bliskost muzičara koji su po celi dan svirali i stvarali zajedno u čuvenom Sigma studiju, dok je prema drugom, manje zvaničnom objašnjenju, to bio akronim od "mother-fuckin' son-of-a-bitch", što je, opet, referenca na dešavanje u studiju – navodno su ti muzičari to jedan drugom govorili pošto bi nešto izuzetno odsvirali.

A izgleda da su to često govorili.

U osnovi su u MFSB bili pijanista Bobby Martin, basista Ronnie Baker, gitaristi Norman Harris, Ronald Chambers i Bobby Eli, bubnjar Earl Young, perkusionista Larry Washington, vibrafonista Vincet Montana Jr... Zapravo, stalnih članova bilo je negde oko 30 i svaki od njih je imao jedinstven doprinos simfonijskom zvuku Philadelphia International Recordings. Pored osnovne ritam sekcije za Fili zvuk skoro podjednako su bili zaslužni trubači i žičani instrumenti. Neki od ovih muzičara su dolazili iz Filadelfijskog simfonijskog orkestra, dok su drugi bili samouki. Te razlike ih, međutim, nisu omele da uspešno sarađuju pod rukovodstvom Gamblea i Huffa i aranžera Thoma Bella. Osnovni način rada je bio da im Gamble i Huff, koji nisu umeli da čitaju note, donesu stihove pesme i osnovne akorde i melodije, dok se od MFSB tražilo da u potpunosti iskažu svoju kreativnost, a ne samo da odsviraju zadatu temu.

Doprinos Gamble i Huffa, zapravo Gamblea koji je držao čitavu Philadelphia International Recordings, tu se svodio na "to!" ili "ponovi ono". Iako nije imao muzičkih zasluga, producentski duo je pisao pesme i stvarao idealne okvire da svako u najvećoj meri iskaže svoje umeće i talenat – od muzičara i pevača preko aranžera do tehničara u Sigma studiju. MFSB su, pored izdanja koja su potpisivali, svirali praktično na svim albumima Philadelphia International Recordings, i mnoge hitove sastava The O'Jays, Harolda Melvina and the Blue Notes, The Intruders, The Three Degrees, ali i solo pevača kao što su Bunny Sigler, Billy Paul, Jean Carn ili Lou Rawls, odsvirali su ovi muzičari.

Sloboda koju su Gamble i Haff prepustili svojim muzičarima prakično je dovela do kraja saradnje pošto se nekolicina članova MFSB-a pobunila jer im nisu pripisivane kreativne zasluge. Posle spora našli su se u sastavu The Salsoul Orchestra – disco izdavačka kuća Salsoul preotela je deo filadelfijskih muzičara i obrazovala svoj kućni bend. Značaj MFSB-a proteže se preko sviranja za Philadelphia International Recordings i Salsoul, budući da su učestvovali u snimanju većine ploča u Filadelfiji. Još dok je trajala saradnja s Gamblom i Huffom, mnogi su ih tražili da sviraju na njihovim albumima. Jedan od takvih sastava je First Choice s hitovima Doctor Love, Double Croass i Let No Man Put Asunder.

Sa svoje strane Thom Bell je kao aranžer radio za Gamble i Huffa, ali je producirao i druge filadelfijske bendove poput The Delfonics ili The Stylistics, detroitske Spinners i Archie Bell and the Dells. Utoliko Fili soul ili Fili disko nije ograničen samo na izvođače s Philadelphia International Recordings ili na sastave iz Filadelfije, budući da su karakterističan obilno orkestriran zvuk čvrstog ritma MFSB ili Bell preneli na niz izvođača koji su ugrabili priliku da sarađuju s njima.

Philadelphia International Recordings počela je 1971. godine s izdanjima The O'Jays Back Stabers, Love Train i 992 Arguments, kao i s I Miss You i If You Don't Know Me By Now grupe Harold Melvin & the Blue Notes. Te dve grupe će nadalje biti nosioci produkcije Gamblea i Huffa. The O'Jays su počeli kao grupa orijentisana na brže pesme, dok je bend Harolda Melvina, koji se ponajviše oslanjao na bariton Teddya Pendergrassa, viđen kao vokalni sastav sporih soul pesama i balada. Vremenom se međutim pokazalo da se Blue Notes odlično snalaze u pesmama bržeg tempa prijemčivih pomaljujućoj disco sceni.

Grupa je posle postala prepoznatljiva po disco pesmama The Love I Lost, Don't Leave Me This Way i Bad Luck u kojima je Pendegrassov prodoran bariton u gospel pevanju bio izvrsno praćen muzičarima iz MFBS-a, pa se praktično te pesme uzimaju kao definišuće za muziku discoa (što je zapravo netačno, budući da su poslednje dve snimljene 1975. godine u vreme kada je disko već sazreo).

Bubjar Earl Young se ponegde navodi kao čovek koji je izmislio disco groove ravnim četvoročetvrtinskim bas bubnjom gde je svaki udar basa praćen otvorenom činelom. Njegovo jednostavno udaranje ritma je, prema rečima gitariste iz MFSB T.J. Tindalla, ostavljalo dovoljno prostora drugim muzičarima da razviju svoje deonice, posebno potmulom basu Rona Bakera.

Zvuk po kome će kasnije biti prepoznatljiv Fili disco, prema rečima Younga, došao je 1973. tokom snimanja The Love I Lost – pesma je trebalo da bude balada, ali pošto to nikako nije funkcionisalo, Young je u jednom trenutku krenuo sa svojim obrascem bas-činela i ubrzo su mu se ostali pridružili. Pevač Teddy Pendergrass rekao je kasnije da je The Love I Lost možda i prvi disco hit. MFSB, ohrabreni producentskim timom, nastavili su s disco bitom i ubrzo napravili pesmu TSOP naručenu za televizijsku emisiju Soul train. Na drugoj strani tog singla nalazila se Love is the Message koju je ubrzo svako ko je nešto značio među njujorškim disco didžejevima redovno puštao u svojim setovima.

Bad Luck, koju Pendergrass završava žustrom besedom o skandalu Watergate i Nixonovom predsednikovanju, kao i mnoge druge pesme s Philadelphia International Recordings - Am I Black Enough for You? (Bunny Sigler ), Ship Ahoy (O'Jays ), Wake Up (Blue Notes) -  ispoljila je jasnu društvenu i političku svest.

Kenny Gamble je svoju izdavačku kuću sve više shvatao kao medijum za prenošenje poruka o položaju Afro-Amerikanaca, ali i svojih islamskih ubeđenja. Filadelfijski soul Gamble i Huffa, ipak, nikada nije zauzeo konfrotirajući stav prema postojećem poretku, budući da Gamble nije bio protiv belaca, koliko je zapravo bio za crnce.

10%

Utoliko su se društveno svesni tekstovi njihovih pesama u stvari uklopili u ideološku matricu ranog diska kao emancipativnog pokreta. U domenu diska pozitivni društveno angažovani stihovi poglavito su se uklapali u okvire ethosa Lofta.

Ma koliko muzičari sebi dali na volju u stremljenju novim formama, početkom 70-ih su bili ograničeni formatom na kojem su izlazile pesme predviđene da budu hitovi – malim sedmoinčnim singlicama. S druge strane, muzičari i producenti su mogli da imaju izvrsnu intuiciju o plasmanu svojih proizvoda, ali nisu imali neposredno iskustvo i odjek publike noćnog kluba šta je zapravo poželjno na podijumu.

To su imali tek DJ-jevi, koje pak početkom 1970-ih niko nije smatrao bitnim. Do promena u strukutri objavljnih pesama dolazilo je polako ali tek pošto su DJ-jevi u noćnom klubu ustanovili šta radi a šta ne.

Jedan od najtražnijih remiskera disko ere Tom Moulton više puta je ponovio da su se neke od najbitnijih promena dogodile sasvim slučajno. Početkom 70-ih Moulton je radio kao promoter u muzičkoj industriji i povremeno kao maneken, sve dok se 1973. godine nije dogodila njegova sudbonosna poseta ostrvu Fajer Ajland, pored Long Ajlenda, na kojem su se već tada leti okupljali bogatiji pripadnici njujorške homosekusalne zajednice.

Ono što je pak doprinelo promeni u muzičkoj industriji bilo je Moultonovo razočaranje lokalnim DJ-jem. S jedne strane, Moulton je bio oduševljen crnom muzikom koju je on puštao, ali je s druge strane je bio iznerviran stalnim prekidima budući da DJ nije miksovao ploče nego ih je nevešto spajao često praveći pauzu. Moulton je potom samoinicijativno 80 sati radio na miksu jedne kasete, koju je dao DJ-ju, poručivši mu da se mane puštanja ploča i vrati svakodnevnom poslu.

Kaseta je ipak došla do drugog noćnog kluba na Fajer Ajlandu, Sandpiperi, i za nekoliko nedelja od Moultona je traženo još. Radeći nove mikseve Moultona nije zadovoljio postojeći materijal, pa je obilazio izdavačke kuće tražeći ploče s instrumentalima koje je posle editovanjem produžavao. Re-editovanje je od sredine 70-ih postalo uobičajeni način rada mnogih DJ-jeva. Postupak se razlikuje od remiksovanje jer se sastoji samo od komadanja i ponovnog aranžiranja pesama, dok se remiksovanje radi uglavnom u studiju s odvojenim muzičkim matricama. 

Re-editi su uglavnom rađeni na vrsti magnetofona reel-to-reel, što je bio najjednostavniji način da DJ unapred pripremi dužu verziju neke pesme kako ne bi morao u klubu pred publikom da rizikuje s miksovanjem dve iste ploče. Ubrzo posle pojave prvih reel-to-reel verzija pesama, DJ-jevi su počeli da snimaju svoje re-edite na acetate – probne ploče koje su u osnovi služile za proveru kvaliteta snimka. Acetati se mogu puštati na običnim gramofonima i budući da je njihova izrada znatno jeftinija od narezivanja ploča, mnogi DJ-jevi su tako svoje re-edite puštali u klubovima. Najveća mana acetata je što su kratkog trajanja.

Preokret u karijeri Moultona kao remiksera je došao kada su ga u izdavačkoj kući Scepter pitali da li bi svoje edite mogao da uradi u studiju i ishod je bio remiks pesme Do It Till Your Satisfied sastava BT Express. Bend je, iako isprva nezadovoljan što im neko prekrajao pesmu, u gostovanju na emisiji Soul train sebi pripisao produženu verziju pesme – to ponašanje možda ponajbolje odslikava stav muzičara prema remikserima u prvim godinama discoa. Moulton je ubrzo počeo da radi na remiksovanju, i u karijeri je uradio više od 4.000 remiksa. Među poznatijim su remiksi za First Choice (Dr. Love), Trammpse (Body Contact Contract i Disco Inferno) i MFSB (Love is the Message)...

Drugi prelomni trenutak u njegovoj karijeriji i istoriji popularne muzike se desio kada je jedne večeri hteo hitno da uradi acetat, ali je inžinjer u studiju ostao bez praznih sedmoinčnih ploča. Na insistiranje nestrpljivog Moultona, pesmu su narezali na ploči od 10 inča, proredivši zapis tek da ploča ne bi izgledala smešno, onako većinom nepopunjena. Rezultat, odnosno zvuk, za njih je bio iznenađujuće kvalitetan i sledeću ploču sastava Moment Of Truth So Much For Love narezali su na 12 inča. DJ-jevi su bili vrlo prijemčivi za novi format budući da je zvuk bio neuporedivo bolji dok je sama ploča bila lakša za manipulisanje na gramofonu.

Prva komericijalna singl ploča s remiksom bila je Ten Percent filadelfijskog benda Double Exposure izdata 1976. godine na Salsoulu. Ploču je remiksovao Walter Gibbons.

Povezano:

• Love Is the Message, Disco i plesna kultura (1)