(Fat Cat)
Sa epskim pesmama i zagonetnim tekstovima, drugi album kvarteta iz škotske nedođije blistava je i smislena onomatopeja mraka sa smešnim akcentom
Prosto je zapanjujuće koliko su u prethodne dve godine The Twilight Sad izoštrili konture svog muzičkog stila. Njihov debi Fourteen Autumns & Fifteen Winters bio je na neki način anomalija unutar kataloga izdavača Fat Cat – iako u dovoljnoj meri eksperimentalan i utemeljen u škotskoj tradiciji, za pojmove ove etikete bio je previše kultivisan.
Nije bilo za očekivati da će Forget The Night Ahead pokleknuti pred specifičnom aurom brajtonske tvornice nenormalnog zvuka, a konvencionalnija ploča bila je još manje verovatna. Ipak, na aktuelnom izdanju četvorice Škota nema ničega neobičnog, a opet ono je toliko posebno. Ili, bolje rečeno, moglo je da bude.
Pri suvoparnom opisu muzike jasno se nameću dve stvari. Zaokret ka mračnom izrazu, koji anatomiju podjednako crpi iz ranog Krautrocka i post-punka, evidentan je i posledica je smrti bliskog člana porodice pevača Jamesa Grahama. Drugi bitan detalj tiče se mere do koje je materijal ogoljen i direktan, kao i kontrasta na kome počiva. Balansiranje između divljeg, sirovog i bučnog s jedne, i nežnog i prefinjenog s druge strane, nije poduhvat koji zavređuje medalju za originalnost, ali u interpretaciji Twilight Sada se potvrđuje koliko može da bude delotvorno kada se izvede vešto.
Kada James pusti glas iz koga izvire slabo razgovetan, ali simpatičan jezik, gitarista i producent Andy MacFarlane odvrne svoju distorziju, a refreni poprime epske razmere, The Twilight Sad uspevaju da zasene gotovo celokupnu modernu scenu s kojom dele uzore. Reflection of the Television, I Became A Prostitute i Made To Disappear, naročito su ekspresivne u tom pogledu, numere koje pokazuju da Škoti, uprkos jako dobrom prethodniku, u ovoj manje shoegaze i post-rock, a više straightforward rock fazi mogu da zvuče još ubedljivije.
Raj, nažalost, ne traje konstantno, jer u drugoj polovini dolazi do otrežnjenja, kada Forget The Night Ahead gubi zalet i fokus, i prerasta u klasičnu melodramu koja se može susresti kod današnjih sastava opčinjenih Joy Divisionom, Smithsima ili Canom. No, i u takvim trenucima The Twilight Sad su daleko od bezdušnih plagijatora, koji neretko haraju britanskim top listama.
Količina sofisticiranosti, emocija, prizemnosti i iskrenosti stavlja Škote u posebnu ligu kada je ovakav zvuk u pitanju, a FTNA u jedno od najzanimljivijih izdanja sezone. Uostalom, jesen je, a albuma koji ovako savršno pogoduju raspoloženju koje ono nosi nema baš mnogo.
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari