Deflorate

Neposvećeni se i danas podsmešljivo podgurkuju laktovima kad čuju izraz „melodični death metal“ iako je ovaj varijetet žanra prisutan na sceni već decenijama.

Od kasnijih albuma klasičnih Death i Carcass, preko celog jednog krila švedske scene predvođenog bendovima kao što su Dismember, Entombed i At The Gates, pa do narodnjački intoniranih Finaca Amorphis i simfonijski ambicioznih pravoslavaca Septic Flesh, teške gitare, napukli vokali i dupli bas bubnjevi su umeli udobno da sednu uz prepoznatljive, neretko vrlo emotivne melodije.

The Black Dahlia Murder su tokom poslednjih devet godina uspeli da proseku sopstveni krvavi put kroz ovaj podžanr, spajajući uticaje kasnijih Carcass i Šveđana sa zvukom karakterističnim za deo bendova sa Floride (recimo Malevolent Creation, Monstrosity ili Solstice). Ovo potonje – razgovetnost i aranžmani koji naginju ka „popu“, ali i ne previše „metal“ imidž – je i izvor minorne kontroverze u vezi sa ovim bendom, kog pojedini čistunci optužuju da zapravo uopšte ne svira „pravi“ death metal i da je njihova muzika bliža metalcoreu – šta god pod ovim izrazom podrazumevali.

Četvrti album TBDM-a, sugestivno nazvan Deflorate, trebalo bi jednom za svagda da razreši sve dileme u vezi sa bendom i njegovim pedigreom. Da, The Black Dahlia Murder su i dalje melodični. Da, Trevor Strnad se i dalje razume kad peva. Ne, njihove pesme još uvek nisu napravljene od naglašeno neparnih ritmova i namerno neprirodnih promena tempa.

Ali ono što je najvažnije je tu: Deflorate je ogledni primer suve krtine, metal album lišen bilo kakvih kalkulacija i taktika za dobijanje na vremenu, vratolomna vožnja pokretana surovim blastbitovima i zaraznim gitarskim arabeskama.

Dolazak Ryana Knighta na poziciju drugog gitariste ne samo da je doveo do toga da solaže na ovom albumu budu upečatljivije, nego je doprinelo tome da bend bude autorski još ubedljiviji, i sada se može reći da je TBDM životnoj formi.

Sve pesme na albumu su izvanredni primeri ekonomičnog aranžiranja, sa nemilosrdnim ritmičkim diktatom Shannona Lucasa koji sipa zastrašujuće blastbitove dok Knight, drugi gitarista Eschbach i basista Williams, pletu mreže sećanja na Iron Maiden i evropski barok, dobacujući jedni drugima umiljate terce, sve pri brzini od 300 km na sat.

Iznad ove dobro nauljene zle mašine Strnad još jednom pokazuje da se u žanru zasnovanom na svega dve pevačke tehnike i dalje može biti prepoznatljiv i upečatljiv. The Black Dahlia Murder u svojim najboljim momentima uspevaju da ostave utisak prave dekadencije – nečeg nedostižnog za većinu death metal kolega po estetici bližih B-horor filmu.

Deflorate je album koji demonstrira da se može igrati i za rezultat i za publiku. Istovremeno veoma „muzičarski“ ali i bestidno pop, ovo je death metal album koga vas neće biti sramota da pustite svojoj devojci, ali ni svom nastavniku gitare iako je u pitanju možda najčistiji hedbengerski jelovnik koji nam je ponuđen ove godine.

Obavezno probati.

Audio:

• MySpace