(B92)
Deveti album razbarušeog panonskog violiniste jedan je od njegovih najelegantnijih studijskih radova u karijeri
Svojevremeno sam zaspao na koncertu Lajka Feliksa. Bilo je to u vreme njegovog žestokog beefa sa Bobanom Markovićem oko toga ko je napisao tu-i-tu pesmu a ko ju je kome ustupio na korišćenje i zapravo, na tom koncertu u Sava Centru su se oni i javno pomirili i furiozno otprašili nekoliko komada zajednički. Ali Lajkov solistički nastup iste večeri, 45 minuta neprekinutog nasrtaja na violinu iz sve snage me je, uprkos svoj fizičkoj energiji koju je izvođač evidentno uložio, uljuljkao u san.
Udobna sedišta klimatizovane sale i nepromenljiv, ravan intenzitet zvuka koji je dopirao sa bine, odradili su svoje.
U osnovi, naravno da je Lajko uživo najčešće veoma uzbudljiv jer se radi o izvođaču koji proliva krv i znoj u svoje sviranje, no albumi su mu interesantni jer na njima kao da je opušteniji, skloniji različitim pristupima i širem spektru raspoloženja. Ponekad je to u okviru mnogoljudnijih orkestara (na primer izvrsni Félix iz 2002. godine), ali na svom devetom albumu, A Bokorból (iz žbunja) Lajko postiže bogatstvo izraza i višeslojnost zvuka u veoma svedenoj postavci.
A Bokorból je ozbiljna ali opuštena predstava za violinu i violu (koju svira Antal Brasnyo), snimljena „u palićkim šumama“, i radosna atmosfera koja preovlađuje na albumu sugeriše zadovoljstvo koje su autor i izvođači pronašli u stvaranju muzike, ali ni jednog momenta ne deluje usiljeno.
Improvizatorski Feliksov duh isijava iz svake od ovih kompozicija, bilo da su u pitanju veseli ciganski komadi poput A Foldon ili romantične, plesne kompozicije kao što je Az Uton. Jezgro osnovne ideje pesme čuje se u svakom taktu dok se muzika razvija kroz varijacije i mutacije, a tonovi i varnice pršte sa dobro podmazanih žica. Ljubitelji Lajkove žestine i energije imaće čemu da se raduju.
Međutim, i oni drugi, skloni meditativnijim ili samo mirnijim komadima doći će na svoje, bilo kroz intimnu, na picikato sviranju baziranu 1. Nap ili kroz elegičnu, moćnu Az Autoban. Konac delo krasi, pa je poslednja pesma nežna Meselo u kojoj usamljeni Félix zatvara album sanjareći nad rekom odjeka.
Feliksova pozicija na evropskoj sceni je intrigantna jer se on ne uklapa ni u jednu konkretnu zajednicu: za suve improvizatore je suviše sklon romantici i melodiji, dok je za narodnjake prenaglašeno avangardan.
No ova rascepljenost između barem dva sveta (da ne pominjemo rascepljenost između mađarske, romske i srpske kulture, te života između Vojvodine, Mađarske i Evrope) ga i čini autentičnom, prepoznatljivom pojavom čiji je identitet prava kombinacija lokalnog, regionalnog, istorijskog i mitološkog sa jedne, i duboko ličnog, emotivnog sa druge.
A Bokorból dokazuje da ni Feliks izvođač ni Feliks autor nisu ni izdaleka umorni od karijere bazirane na sviranju iz sve (fizičke i duhovne) snage, a da sa godinama dolazi i elegancija izraza koja ovu muziku čini još vrednijom.
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari