Collaboratory

I kada nam jezik sam od sebe krene da ospe paljbu na temu sporog, ali primetnog sunovrata elektronske muzike, valja se u tom istom trenu setiti da scenu, sem glamurizovanih mešetara MP3 ere, čine i istinski pregaoci i istraživači novih zvučnih sfera.

Steve Bug je neosporno jedan od njih. Istrajava već deceniju i kusur (prošle godine je obnarodovao jubilarnu kolekciju svojih radova). Iako je umeo da iznedri i pokoji krupniji hit (kakav je, recimo, bio, neodojivi Loverboy iz prve polovine 90-ih), iako je izgarao na bezbrojnim kompilacijama i miksevima, iako je gotovo bez prestanka na putu (na svojevrsnom DJ hadžiluku), Bug gradi karijeru za sada bez kompromitujućih mrlja.

Njegov doprinos evoluciji savremenog zvuka je neporeciv i vidljiv, ali ga nećete zateći u spotovskom klinču sa cocaine-chic modelima, niti na ponudi melodija za mobilne. Sve to mu već na samom startu obezbeđuje respekt i pohvalu.

Momak iz Bremena je zadužio evropsku elektronsku scenu i svojom izdavačkom kućom Raw Elements Recordings. Još za najboljih dana, Bug je hazarderski, ali mudro odlučio da je rasloji u dva pravca – Dessous (osmišljenu da pokriva klasični deep house i old school electro zvuk) i  Audiomatique (kao radionicu za moderniji pristup, kuhinju za microhouse i apstraktnije elektro zvukove).

Međutim, Bugovi autorski albumi, a Collaboratory je četvrti u nizu, u sebi naglašeno ujedinjuju ova dva rukavca. Bug jeste predani inovator, ali nije neko ko bi eksperimentisao po svaku cenu i svugde, te Collaboratory pruža novo, ovosezonsko pakovanje zvukova i ritmova predočenih na ranijim izdanjima.

Međutim, čak imajući i to u vidu, teško je izreći presudu ovom izdanju. Poslužimo li se preciznošću katehizičnog pristupa, stvari stoje ovako: Da li pruža dovoljno izazova i dobrih rešenja u svojih (možda maratonskih i nepotrebnih) 68 minuta? Odgovor je potvrdan. Da li Bug na ovom albumu uspeva da iznedri koji momenat genijalnosti? Nažalost, ne. Koja bi bila najveća vrlina ove ploče (a možda i Bugovog pristupa elektronskoj muzici svih ovih godina)? Postojanost. A koji je ključni nedostatak ovog albuma? Upravo ista ta istrajnost.

Naime, nakon fascinacije trancom u ranim danima, Bug se usresredio na pronalaženje (i pomeranje) novih granica u okviru deep housea i minimal techna. Tome valja pridodati i 4/4 ritmove kao neprolaznu ljubav, te funk oblandu sa često sporim pulsirajućim ritmom kao stalnu dekoraciju. Ta formula čini osnovu zvučne smese i na ovom albumu. Bug ostaje odan sebi, te iz njegove laboratorije ponovo izlazi futurstički, minimalistički a bogat zvuk koji je, uprkos Bugovoj sklonosti ka metaforičkoj introspekciji i autoreferencama, ipak pogodan i za plesni podijum (negde tamo pred zoru, kada se adrenalinski polet preobrazi u setno usporavanje na putu u novi dan).

Baš u takvo ruho je zaodenuta i uvodna Trees Can’t Dance. Ime albuma dobija pun smisao u narednoj Swallowed Too Much Bass, postapokaliptičnom funku, čiji krvotok nosi i malo post-detroitskog techna minulih dana (Paris The Black Fu je tu da pripomogne).

Strong Moment, koju sam Bug opisuje kao „vanzemaljsku dramu“, donosi moćan spoj minimalističkog temelja, fino tempiranog iskliznuća u pravcu neo-soula i ženskog vokala. U najbolje trenutke ovog izdanja svakako treba uvrstiti i majstorski gradiranu funk svemirsku odiseju Month of Sip, izvedenu uz doprinos DJ Clea iz Martini Bros tima, te vrhunski uobličen dubhouse Trust in Me uz vokalnu ornamentiku izvesne Virginije.

Konzistetan po pitanju sada već sasvim osobitog  i iskristalisanog autorskog rukopisa, Steve Bug na ovoj ploči ipak prečesto menja raspoloženja što doprinosi dinamici, ali donosi i ugođaj amorfnosti. Uprkos toj potrebi da jasno iskaže obe dimenzije svoje muzičkog svetonazora,  Collaboratory jeste izdanje visokog kvaliteta, delo istinskog aristokrate koje svedoči o Bugovom umeću (mada smo to znali i ranije).

Na žalost, i ovaj album  ga i ostavlja na klizavom terenu vlastitih preferenci i potvrđenih veština, sa jedne, i kolebljive težnje ka novim predelima, sa druge strane.

Audio:

• MySpace