I’m Going Away

Kada nekome imate da kažete nešto važno, onda je to najbolje uraditi kratko i jasno. „Mama, tata, napuštam fakultet i zaposliću se kao skretničar u Pančevu.“ „Poštovani građani, budžet je prazan, privreda je pukla, MMF je svezao vreću, a u Vladi sede ljudi koji ne bi prepoznali rešenje ni kad bi ih neko šutnulo u dupe.“ „Nikad više neću voziti u Dalas suznih očiju. Nikad više.“

Poslednja rečenica potiče iz pesme Drive to Dallas s najnovijeg albuma brata i sestre Eleanor i Matthewa Friedberger, koji čine grupu The Fiery Furnaces. Za razliku od prethodnka, krcatih vilicoispadajućim jezičko-muzičkim vratolomijama za koje bi i Captain Beefheart pomislio da su malčice too much, na I’m Going Away stvari se vraćaju na početak. I to ne samo na početak karijere The Fiery Furnaces (njihov debi Gallowsbird Bark donekle je najsličniji novoj ploči), nego i na početak pop muzike: strofa, refren i otvoreno srce – sve u tri-četiri minuta.

Album na prvo slušanje ostavlja utisak lahoraste, easygoing pop ploče prošarane zabavnim i originalnim muzičkim rešenjima, ali malo veća pažnja otvara vrata slatkog malog pakla iz kojeg nam Friedbergeri šalju vesti. „The end is near. The time has come:/Don’t even think/That there’s a way out of this“, poručuju oni i ne trepnuvši u pesmi The End is Near, sve uz melodiju dostojnu Teletubbiesa.

A pakao o kojem je ovde reč nije ništa drugo do pustoš koju iza sebe ostavlja propala romansa.

Osvrćući se na nedavne lične brodolome, Eleanor nas svojim stihovima vodi na keruakovsko putovanje Amerikom od Njujorka do Nju Orleansa, s tim što ožiljci koje su ovi gradovi pretrpeli od terorista i uragana deluju kao puke ogrebotine u odnosu na ono što je jednoj ženi u stanju da uradi neki baja na motoru, koji je usput prvak države u rvanju (Even in the Rain).

Putovanja se ne završavaju u Americi, pa se u pesmama spominju i sekta u Mančesteru (Staring at the Steeple), čudni trgovački aranžmani na bazaru u Varzazatu u Maroku (Keep Me in the Dark), a već spomenuti motorizovani prvak u rvanju smucao se oko Ženevskog jezera...

Iako su stanovnici Bruklina, Plamteće Rerne poput nedavno preminulog Willyja DeVillea izgleda veruju da sve dobre stvari dolaze s Juga, pa likovi u pesmama nemaju stroga imena njujorških Jevreja, nego se zovu Charmaine Champaign i Ray Bouvier. Međutim, završna oda brodvejskim hitovima s početka XX veka Take Me Round Again još jednom nam otkriva staru rock’n’roll istinu o nemogućnosti povratka kući, pa makar zavičaj bio grad Njujork.

Iskreno, mene prog rock opere i džidža-bidže ne fasciniraju previše (okej, saslušao sam ispovest bake Grkinje na albumu Rehearsing My Choir i slegnuo ramenima), ali albumom I’m Going Away Fiery Furnaces su još jednom dokazali da su majstori za pop pesme.

Jedan od dokaza je i pesma koja celom albumu daje bambi više – Lost at Sea. Evo kako se, kroz catchy pesmicu o raskidu toliko bolnom i glupom da dovodi u pitanje samu ljudsku egzistenciju i identitet, u nekoliko lakih koraka prelazi put od Eltona Johna do Sartrea:

There was a time I was proud to be me
But now I’m all
Lost at sea
There was a time when I couldn’t
complain
But now it’s you
I only blame
Baby I’m…
Maybe I’m not me.

Povezano:

• EP, recenzija albuma (2005)

Audio:

• MySpace