(Resurs centar Leskovac)
Ova kompilacija mladih leskovačkih bendova i izvođača snimljena pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture dovodi kritičara u neugodnu situaciju koja se može sumirati pitanjem: šta reći a ne biti licemer?
Zaista, šta? Hvaliti državu što pomaže muziku nastalu daleko od tradicionalnih trendseterskih centara? Ili blatiti muzičare za napadan nedostatak identiteta? Nadimati se od ponosa što Leskovčani sviraju i misle kao Evropa i Amerika, ili očajavati u beznađu što Leskovčani sviraju i misle kao Evropa i Amerika?
Jasno je da je ovde čovek u problemu štagod da kaže. U suštini, ako prihvatimo da je OK da leskovačka (i srpska uopšte) pop-muzika zvuči kao (ne baš prvorazredna) imitacija pop-muzike iz Amerike ili Nemačke, onda prihvatamo i da je OK što na Leskovac (i Srbiju uopšte) neprekidno gledamo kao na provinciju. Ako s druge strane ospemo „pravednu“ kritičarsku paljbu po omladini što samo pokušava da svira muziku koju i sama sluša, onda pokazujemo koliko smo stari, ogorčeni i cinični, koliko nam je u krajnjoj liniji bitnije da o muzici mislimo i pišemo nego da je slušamo.
No, iz ove se kože ne može pa je onda lako i reći da nam od 14 pesama na ovoj kompilaciji u obzir za neku ozbiljniju rotaciju u vernom MP3 plejeru dolaze možda svega 3-4. Što je sasvim solidan prosek za bilo koju kompilaciju bilo kojih mladih izvođača iz bilo kog grada na svetu. Nije, dakle, Jedan korak napred po ičemu lošiji od sličnog projekta koji bi uradila neka druga ekipa u nekoj drugoj zemlji.
Zanimljivo je i da na ovom albumu nema ni traga muzičkim abortusima koji bi dugovali svoje postojanje nekakvim YU-Rok prethodnicima. Slutimo da je to manje zato što je Leskovac izuzetno napredna sredina a više zato što su sastavljači kompilacije imali prilično ukusa. Jedan korak napred se proteže od metalkora, preko hip-hopa i, recimo alternativnog roka, pa sve do techno i house proizvoda što je dokaz za tvrdnju da u eri trenutne komunikacije u kojoj danas živimo, provincija zbilja može da postoji samo u ljudskim glavama. Ali i podseća da ovaj album ne sadrži skoro ništa što bi pokazalo da je on napravljen u Leskovcu a ne u Novom Sadu, Banja Luci, Beogradu, Zagrebu ili Kosovskoj Mitrovici.
Metalizirani Brainsick Spawns koji album otvaraju zvuče kao da su nastali u 90-ima na relaciji Njujork-Sijetl. Korektni su, ali i, avaj, izveštačeni i melodramatični. Under su nešto više „emo“ (štagod ta reč danas značila) ali kilavo pevanje i pomalo izlizan pristup baladama ih ozbiljno koče. B Dust je introspektivan alternativni rok čija uspavljujuća nota baš ne spada u vrline. Dundja pokazuje da je dobro ispekao zanat i njegova verzija američkog dirty southa, posredovana kroz holandsku interpretaciju je baš tako neoriginalna kako ste pomislili ali joj se ne može poreći himničan refren i određen hitoidni potencijal. Blockhouse sa svojom varijantom srpskog g-funka kasne najmanje 12-13 godina i ne uspevaju da zazvuče kao mnogo više od imitatora nekih beogradskih bendova onog vremena.
Escobar se oslanja na slično nostalgičnu muzičku podlogu, ali je barem njegovo repovanje sirovije, ubedljivije, duhovitije, manje patetično i zvuči kao da dolazi iz njega samog, a ne samo iz domaće (ili strane) hip-hop tradicije. No, L Free (feat. Des Tiny) nas vraća natrag u glib patetike sa svojim old-skool-Gru repovanjem, generičkim ženskim refrenom i generičkim tekstom (i, uh, generičkom matricom).
Srećom, Slobodan Stojičić se u narednoj pesmi sa svojim bendom L2K pokazuje u znatno boljem svetlu. Muzika je interesantna, sa sve semplovanjem Repetitora, tekst je uverljiviji a kombinacija recitovanja, džukačkog repovanja i indi rok pevanja pesmu uspešno dovodi do snolikog finala.
Od ove tačke pa do kraja, kompilacija ulazi u plesne vode i postaje osetno bolja jer se ova muzika manje oslanja na lokalne ili čak individualne identitete. DJ Nikola Tasić sa svojim svemirskim brejkbitovima pomalo kasni za svetom ali je sasvim dobar, dok DJ Synthetic i Nikola Dimitrijević isporučuju vrlo uverljiv i dostojanstven house koji ne bi štrčao ni u najozbiljnijim klupskim ambijentima, ali ni na kućnoj plejlisti čoveka od ukusa.
U celini, prednost ove kompilacije je u tome što na prvi pogled uopšte ne zvuči kao nešto što bi ciničan čovek očekivao da dobije iz Leskovca ili iz Srbije. Ali to što dobrnameran čovek takođe ne očekuje da ovako nešto dobije iz Leskovca ili iz Srbije (kad već može da ga dobije bilo gde drugde) je i njena najveća mana.
Veliki broj ovih izvođača pokazuje zanatski potencijal i svest o svetu oko sebe. Sada samo treba da sve to zaborave i pronađu svet u sebi. Neki od njih, rekosmo, su bliži ovom poduhvatu. Neki tamo nikada neće stići.
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari