Petnaesti studijski album u više od tri decenije dugoj karijeri i uverenje da se vožnjom u rikverc (i uz nešto malo mimikrije) može protiv sudbine. E, pa zbilja se i može
Simple Minds su jedna od lako prepoznatljivih ikona nesumnjivo kvalitetnog rock mainstreama sredine 80-ih. A gotovo čitavu tu deceniju su proveli u iznuđenom klinču sa irskim saborcima (stilski dosta bliskim) iz U2 u borbi za mesto barjaktara keltskog rocka.
Planetarne hitove su ubadali u redovnim vremenskim razmacima (nakon Don’t You (Forget About Me), progurane preko jednako legendarne filmske teen angst drame (The Breakfast Club Johna Hughesa), usledila je jednako himnična pesma Alive & Kicking, a onda im se u vreme jenjavanja Joshua Tree euforije suparničke momčadi dogodio grandiozni hit Belfast Child.
U2 su postali predmilenijumske mesije, a Simple Minds su u nepovrat izgubili tapiju na stadionske ovacije, sve ove godine potrošivši na pronalaženje dobitne kombinacije za povratak među voljene i relevantne.
To im nenadano, a sasvim opravdano polazi za rukom ovog proleća. U trenutku kada nemaju šta da da izgube i kada se i nastup u ovdašnjoj kongresnoj sali činio kao uspeh i povod za radovanje, Simple Minds nude Graffiti Soul, zbirku uglavnom valjanih i ubedljivih rock numera od kojih neke mogu da se nose i sa ponajboljim radovima iz slavne prošlosti.
Verovatno odlukom halapljivog menadžmenta, za prvi singl je odabrana jedna od najslabijih pesama na albumu. Rockets nije bez šarma, brzo ulazi u uvo, mudro je izgrađena oko pamtljivog, zavodljivog gitarskog rifa, ali deluje bledunjavo kada se uporedi sa ostatkom ostvarenja, na čelu sa izuzetnom Moscow Underground. Ova pesma, uz Oh My Love benda Sophia kao očigledno polazište, nosi puslirajući bas i primireni glas Jima Kerra i to je moćna rock pesma krautrockovske provinijencije koja se nije dala zabašuriti ni AOR (adult oriented rock) politurom karakterističnom za čitav album.
Tamo gde je Rockets omanula, uspevaju Kiss and Fly i Stars Will Lead The Way. Ova druga posebno se nameće kao zdravo i pravo rešenje za naslednicu stadionskih himni iz najboljih dana. Obe na trenutke upadaju u U2 zvučno sazvežđe, ali teško da je reč o duhovitosti budući da joj Kerr i ekipa nikada nisu bili skloni.
Vredi pomenuti još i Light Travels koja bi se dala objasniti formulom Bowie + Eno + Simple Minds iz Waterfront dana, kao i naslovnu numeru, zasnovanu na čistoj melodiji i naglašenom rifu.
Ostatak albuma otpada na anemične This is It i Shadows And Light. Isto važi i za neočekivani i neupečatljiv ogled na Inspiral Carpets teme uz iritantno pevanje kroz filter u Blood Type 0, kao i za nepotrebnu obradu već toliko puta iskorišćene Rockin’ in The Free World Neila Younga. Poslednja barem služi svrsi – tu je kao aperitiv za deluxe izdanje ovog albuma koje čine obrade (The Stranglers, Massive Attatack, Siouxie & The Banshees, Thin Lizzy, The Beach Boys...).
Graffiti Soul je u kranjem zbiru kvalitetno izdanje zaboravljenih vedeta, album koji odlikuje veština, strast i iskustvo koji uspevaju da u zasenak bace slabije momente, korišćenje ’puškica’ i povremeno dubiozne stihove.
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
hunter and the hunted (gost)
| 17.07.2009. 06.43.47
A pre svega navedenog u tekstu su bili vlasnici nekoliko "beznacajnih" remek-dela sa pocetka osamdesetih:Sons and Fascination/Sister Feelings Call,New Gold Dream (81-82-83-84),Sparkle in the Rain...Potom se Jim uzeleo stadiona,jadnicak,uvek je imao zelju da svoje impresije i stavove prenese sto vecem broju zalutalih dusa(i usput,naravno,klepi lovu).U tom preobrazaju je otisao toliko daleko da se skoro javno odrekao gorepomenutog perioda.Uzas...
-
Alex (gost)
| 18.07.2009. 18.57.53
Da, kao što reče prethodnik, recenzija koja se ukratko bavi nekakvom istorijom benda, potpuno ignoriše prvi i najkvalitetniji period rada benda, koji je čak i veoma bitan za početak osamdesetih, inače jednog od boljih perioda u istoriji popularne muzike. Tako da neupućen čitalac može biti doveden u zabludu da su SM čistokrvni mainstream (ili da potvrdi svoje pogrešno mišljenje zasnovano na čestoj rotaciji par velikih hitova), bez uvida u alternativne ili bolje rečeno avangardne početke.
I još samo - sličnost sa U2 je postojala, ali i razlika - SM su prvenstveno pop, samo uslovno rock.
-
Andrea (gost)
| 19.07.2009. 02.48.49
ne mogu vjerovat. this is it je ovom kritičaru anemična stvar. meni je to jedna od najboljih pjasama u ovoj godini.
-
Nikola (gost)
| 19.07.2009. 10.32.55
Album je sjajan, cista osmica. A period zakljucno sa Sperkle In The Rain je vrlo znacajan jer su tada bili originalna pojava na rock sceni. Posle su se izgubili. Ovo sto snimaju od 2002. preko 2005. do sadasnjeg albuma je povratak na stari kvalitet. Bravo.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.