(Ne-Ton)
„Za brojna izdanja Klopke za pionira, može se reći da ništa osim ideologije u njihovoj muzici ni ne postoji. Albahari polazi od teze da je ovdašnji rok sačuvao "buntovnička svojstva" čime se, po mišljenju ovog autora, razlikuje od svetskih bendova. Bilo bi lepo da je tako, ali nije.“
Reakcija neimenovanog blogera na tekst Davida Albaharija o novom srpskom rokenrolu u listu Politika (i jedno i drugo videti ovde) je interesantna iz bar dva razloga. Prvi je to što ubitačnom pančevačko-beogradskom kombou odriče ikakve muzičke kvalitete upravo u trenutku dok njihova muzika trpi dramatične transformacije, napuštajući u dobroj meri anarhičnost iz ranih dana u korist disciplinovanije, artikulisanije forme.
Drugi je što se Klopka za Pionira proglašava tipičnim ’NVO bendom’, udarnom pesnicom zapadne kulturne agresije na Srbijicu, bendom koji nastupa sa ’građanskih’ pozicija nameštajući zicere LDP-u i sličnim agentima globalizacije da ih uzdižu u nebo kao tračke nade u sivilu poseljačene nam domovine, iako je njihova kuturna i muzička relevantnost gotovo ništavna.
Pozabavimo se prvo ovom drugom tezom. Dodole je, kao i prethodna izdanja KzP, ploča koja se ne stidi da (vrlo) glasno priča o ličnopolitičkim temama. Teskoba pojedinaca unutar konzervativnih zajednica, potrage za ličnim identitetom, satirisanje fetišizacije oružja – bend retko izlazi izvan okvira koje je pre više od četvrt veka postavio Crass odlučujući se za sveden, jednostavan iskaz čija je poetika toliko ogoljena da to zaista ume da zasmeta.
Međutim, nije sve u slovima na papiru. Način na koji Mileta Mijatović recituje ovu poeziju (o pevanju nema ni govora), intenzivna, opsesivna naglašavanja koja reči transformišu u metke a stihove u rafale, na momente je izdiže do tačke u kojoj se pretvara u obred. A njegova značenja treba tražiti u beskrajnim ponavljanjima, ne na hartiji.
Čak i tako, Klopka za Pionira se na Dodolama ne može nazvati prosto ’buntovnim’ bendom. Uticaji brojnih banatskih mentora (s)nadrealizma se jasno vide u proširivanju tematskih interesovanja pa tako pesme poput Pagana i Gradova u dobroj meri uravnotežuju udžbeničko-pankerske Oči ili Mržnju. Ako su Klopka za Pionira NVO bend (a ima li globalističkije pesme od Gradova u kojoj se poistovećuju recimo Jerevan i Barselona?), njihovo oscilovanje između gotovo agresivnog straha od društva i ruku raširenih da zagrle čitav svet duguje znatno više izvornom anarhopanku nego Džordžu Sorošu.
Sa muzičke strane, Dodole su nešto najbliže pop-muzici što je ovaj bend ikada prišao. Prethodna izdanja kretala su se između potpune improvizacije i analogne buke, naslanjajući se na neimenovane rituale, prizivajući u svest sve od haosa No Neck Blues Band pa do brutalnosti Wolf Eyes. Dodole je zvuk brutalnog haosa nateranog u ponavljanje. Primitivni ritmovi i primitivno recitovanje su u udobnom kontrastu sa gustim slojevima gitara, sintisajzera i analognih semplova.
Ovo je ploča prepuna harmonija čak i kada se svaka od njih završava brutalnom disonancom, prepuna jakih bas-linija teleportovanih u Srbiju pravo iz nekog retrofuturističkog funk košmara, gitara koje otvaraju ponore strave ispod slušaočevih nogu, u kojima ga čekaju sintetička, elektronska sečiva i bodlje.
Ako bismo morali da povlačimo muzičke paralele, Klopka za Pionira na ovom albumu zvuči kao kopile rođeno iz seanse grupnog seksa u kojoj su se sudarili Big Black, Godflesh i Napred u Prošlost. Sa svojim mrvećim ritmovima i košmarnih gitarama, militantnim Michael-Gira-za-publiku-mlađu-od-dvadeset-godina pevanjem, Pištolj je izuzetno ubedljiv. Blato, pak, na trenutak zvuči kao neki od beogradskih NSS bendova uhvaćen u petlju beskonačnog ponavljanja jedne sekunde neke skoro pop-teme, dok se ne strmoglavi u ambis disharmonije. U Stranacu se spektar emocija elegantno proširuje od straha i besa do nečega što podseća na melanholiju. Jedno je sigurno: gitare na ovom albumu isporučuju mnogo više muzike svojim teksturama i bojom nego čitave karijere pojedinih bendova.
Klopka za Pionira je, naravno bend suviše hermetičan za širu publiku i suviše tvrdoglav da bi se ove hermetičnosti odricao, ali Dodole potvrđuje da tvrdoglavost nije isto što i konzervativnost i da se može biti ubitačno agresivan čak i u okviru ’prave’ pesme. Dodole je posle svega teško smestiti u bilo koju fioku: antiglobalizam ili tribalni globalizam? Anarhizam ili nihlizam? Pop muzika ili eksperimentalna avangarda? Ništa od toga: u ovom momentu bend se nalazi između svih ovih pojedinačnih ili kolektivnih identiteta i baš taj element rascepljenosti čini Dodole tako uzbudljivom pločom.
Ako nikada do sada niste slušali Klopku, ovo je najbolji momenat da počnete.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
daniel k (gost)
| 15.07.2009. 12.36.32
podrška za dodole. zaista naj "pop" izdanje klopke za sad.
-
ma kakav bre... (gost)
| 15.07.2009. 12.43.55
...nvo bend, sta vam je to?
-
Vesna Svarog (gost)
| 15.07.2009. 14.27.55
Adekvatna recenzija, i napokon da se i Popboks na delo KZP.
-
glas razuma (gost)
| 15.07.2009. 14.46.14
nisam cuo ovaj album, ali po recenziji pretpostavljam da je onaj isforsirani blam od vokala jos uvek prisutan...
kad niste uspeli da svirate posteni noise, tesko da ce vam u popu procvetati ruze.narocito sa miletom.
prijateljski
fali ovim prostorima neki bend na liniji sy-wolf eyes-six organs, ali tesko da cete to biti vi...
imate onaj sajt...mozete time da se bavite...
al se manite "ideologije"
neozbiljno je
pisite o pozoristu
-
Kiklop (gost)
| 15.07.2009. 14.46.42
Uroše,
naklon :)
-
da se imenujem... (gost)
| 15.07.2009. 16.15.46
...kada to poštovana KzP nije našla za shodno (mogao je recenzent bar malo da se potrudi kad se već prihvatio zadatka "peglanja imidža grupe", ruku pod ruku sa albaharijem):
http://nasdvoje2.blogspot.com/2009/06/o-normalnima-i-rokenrolu.html (u kome, kao što vidite, nema reči o "tamo-nekom pančevačko beogradskom bendu", već o grupi koja ima svoje ime, baš kao što ga ima i blog)
možda napišem i neki duži/smisleniji odgovor na ovu PC recenziju, ne znam, ipak ne verujem da ću biti inspirisan. doduše novi album nisam ni slušao, niti mislim da za tim ima potrebe - postoji sajt peščanika kako bi se, ako poželim, upoznao sa njegovim (vrlo) "ličnopolitičkim" sadržajem.
i nije ovo prvi put da imamo ovakve "popkulturne" "odjeke & reagovanja". za zaboravne: http://www.b92.net/kultura_old/index.php?view=32&did=22681&plim=10
srdačan pozdrav iz zemlje seljaka na brdovitom balkanu kojima su izgleda najpotrebniji insajderski wannabe-satirični civilizatori poput smiljanića (& njegovog novog artefakta obožavanja).
-
buljina (gost)
| 15.07.2009. 22.18.17
KZP je sadasnjost. Realnost. Iskrenost. Sada.Tu.
Ako KZP kaze "Fiskalna kasa za dilera grasa" KZP to i misli.
Pozdravljam i podrzavam KZP.
KZPovac
-
Cojzi (gost)
| 16.07.2009. 10.39.18
ljudi cesto i mrze ono cega se plashe. a plase se svakodnevice sa kojojm se susrecu, mozda se zato plase i KZP.
kako god, KZP su retko iskren i relevantan bend u nas. "pop" je vrlo slobodno koriscen termin u ovom kontekstu.
Uros ima uho i njuh da prepozna stvari, a KZP ima muda da nam svima saspe u lice ono neophodno.
lako je pljuvati anoniman i skriven iza monitora, dok su krv i znoj ispred pojacala potpuno druga prica. tu nema prevare.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.