Tales of a Kleptomaniac

Mada znamo: on je od onih oko koga se muzički tokovi kreću, a ne obrnuto - ne samo da je bio među prvim disk džokejima u savremenom smislu nego i jedan od prvih superstar disk džokeja, te jedan od prvih koji je došao van angloameričkog tržišta, potom jedan od prvih koji je vodio svoj klub (Rex, u Parizu), jedan od prvih koji se najozbiljnije i sa fenomenalnim uspesima okušao kao izdavač (suvlasnik F Communication), jedan od prvih iz tog kruga koji je objavio ceo album sa svojom autorskom muzikom (Shot in the Dark, još 1994), i tako dalje, sve do okupljanja svog benda, što je otvorilo vrata drugačijim razmišljanjima na elektronskoj klupskoj sceni posle 2000.

Ovaj pionir clubbinga kao kulture stvarno ne zaslužuje da ga pamte samo kao techno DJ-a, kao što bi verovatno većina simplifikatora želela, bez obzira na to što je svetsku slavu dosegao radeći sa ovim žanrom - njegov techno je uvek imao jednu poetsku notu, napor da se iz žanra kaže nešto univerzalno bitno. Šireći tako njegove granice, LG je otkrivao uvek isti zaključak koji kazuje kako zaista aktuelna muzika može biti samo jedan melanž u kome je sve moguće - uostalom, čistunci često zaboravljaju kako nijedan žanr nije samorodan, nego je nastao ukrštanjem nekih do tada nepovezanih sačinitelja. Kao neko ko je u mančestersku Haciendu uneo acid house i uspeo da plasira sve druge žanrove koji mogu da se miksuju, LG je stvarao na ideološkom izvoru ultimativnog eklekticizma, pre nego što su moderni plesni pravci nastali, pa je svestan njihove relativnosti. Tu noge misle, mozak nekad smeta.

Najnoviji album Tales of a Kleptomaniac, produžava tamo gde je stao Unreasonable Behaviour (2000), njegov najbolji album i nadalje. Tales zapravo prepoznatljivo šarmantno nastavlja LG tendenciju pretvaranja albuma u neku vrstu studije mogućnosti šta se raznim žanrovima može reći - praveći među njima svoju ličnu sinergiju, LG je napravio jedinstven stil koji uzbuđuje svojom neuhvatljivošću, ako ste iole oslobođeni predrasuda i niste robovi očekivanja. Njegovi noviji albumi zapravo su poligon na kome demonstrira svoje brilijanto poznavanje kretanja žanrova, odnosno jednu vrstu dubljeg razumevanja kuda oni vode. Mislim da uopšte nije toliko bitno zanositi se nagađanjem da li je Laurent ispravno postupio kad je na album stavio hip hop numeru ili ne, već ustanoviti šta je njom rekao, čemu je u velikoj priči takva pesma služila?

Prve tri numere već daju strašno težak zadatak - umesto elektronskih bitova koji teku, sučeljeni smo sa agresivnim, sviranim hip hopom, i sličnim audio šokovima. No Musik, No Life otvara prepoznatljivim zvukom menjanja radio stanica, pa prelazi u neku vrstu razigrane kratke anti-party himne koja daje revolucionarni ton početku albuma, čiji je pravi početak Freeverse (Part 1), strasni freestyle rap koji razbija svako očekivanje o pravcu u kome bi album mogao da krene. Konačno sa Gnanmankoudji stvari dobijaju svoj pun, ozbiljan ton nečega što pravi veliki iznenađivač, opet blizu svojih monster vrhova na jednoj od svojih najboljih numera ikad – ovaj komad predstavlja Laurenta kao ono što jeste, zabavnog vizionara elektronske muzike, onog koji joj dopušta da se izdigne iznad pumpajućih šablona i postane istinsko umetničko uživanje u okviru popularne muzičke forme.

Naravno, ova priča ne bi bila ispravno ispričana kad se ne bi nastavila u brzom ritmu iznenađenja – sledeći momenat je opet svirana jazzy-noir storija Dealing with the Man u kojoj Laurent čak i lično peva odnosno priča. Audiopejzaž Last Dance i insistirajuća ritmička struktura Desirless predstavljaju uspele sporedne Laurentove komade inspirisane penušavim trademark F Comm zvukom na kog se uvek treba podsetiti.

Ali sa Pay TV stvari postaju već malo prozaične, te napadna erotska komponenta nema ničeg zavodljivog u sebi, što bi značilo da je ovo nalik na ambicioznu pratnju za porno, ali nema ničeg dovoljno kinky u sebi, uprkos ženskim uzdasima (ima li neke takve numere sa muškim?). Bourre Pif je iznenađujuće oštri drum and bass, dobro konstruisan, ali se vidi da je pravljen kao za film o drum and bassu, nekako bez organske oštrice.

Povratak na Freeverse 2 rapovanje, zato je očekivan, ali dobrodošao agresivan izlaz iz trenutne predvidljivosti i zaokružuje ploču još pre kraja – ona kroz dubizirani sumrak Back to My Roots kao da odjednom traži svoje podzemne slojeve, što svoj donji nivo tenzije doseže sa Food for Thought, gde zatičemo skoro ambijentalnog Laurenta u nekoj vrsti uspelog post trip hopa brian-enovskog tipa. Ovom zaokretu ka podsvesti zamalo izmiče dublja uverljivost, ostavljajući nam sporu milozvučnost kao jedini argument za vraćanje na ove muzičke zapise. Sa lakoćom koju imaju još samo Carl Craig, Etienne de Crecy i Ludovic Navarro, Garnier nagoveštava duboke misli, ovde ipak tu i tamo pretencioznije nego što bi smelo, sve do kraja ovog kaleidoskopa koji malo više obećava nego što na kraju ispuni, ali ga do kraja iskupljuje vizionarska hrabrost dirigenta-kleptomanijaka svih žanrova.

Dopustite mi ličnu uspomenu: 1996. Beograd nije bio svetska prestonica clubbinga, ali je 25. maja Laurent Garnier nastupao u klubu Industrija i potpisnikova malenkost bila je lokalni promoter. Bilo je nekih ogovaranja po gradu da će, gle užasa, puštati tada prokazani drum and bass (čemu bih se lično poradovao u tom trenutku, ali od toga nije bilo ništa tokom šestočasovnog seta). Znatiželjan da izbliza sagledam u čemu se sastoji tada još nova umetnost disk džokeja, u jednom trenutku sam se našao u DJ kućici, vireći mu malo preko ramena da vidim kako kuva to što kuva. Laurent je u tom trenutku počeo da pušta čisti minimal techno beat sa jednog gramofona, a sa drugog pravu, živo odsviranu jazz bas liniju. Bio je to na licu mesta kreiran zvuk koji nije postojao ni pre ni posle tog trenutka, pritom najživlja moguća verzija zvuka kog je tad F Communication stvarao.

Verovatno sam malo zinuo, Laurent me je pogledao i izvadio iz torbe sa vinilima klasik Public Enemy It Takes A Nation Of Million To Hold US Back, pitajući "šta misliš, da li da pustim - verovatno još uvek nisu spremni za ovo?" Rekoh mu da pusti, i on je provukao neke tragove rapa u setu kasnije, no toga se verovatno malo ko seća iz te produžene noći. Ali on je još tad znao da je njegova muzika i rap i drum and bass i sve ostalo što će tek doći.

Mada mu Tales... nije najbolja ploča, to i nije važno, jer u njoj i dalje ima mnogo jedinstvenog šarma, dovoljno davno obećane visceralnosti Detroit techna rečene drugim rečnikom, te široku viziju koja otkriva nove svetove pokrivene muzikom Laurenta Garneira: zvuk novog planetarnog grada u nastajanju, zvuk autoputa koji se nigde ne prekida, zvuk čekanja na aerodromu na kome ćemo uvek presedati, zvuk podzemnih prostorija za plesanje koje su sve nekako povezane, zvuk očiju koje nas gledaju ispod kose.