The Ecstatic

Mos Def je uz kolege poput Commona i Taliba Kwelija učinio mnogo na stvaranju alternative preovlađujućem gangsterskom stilu hip-hopa kasnih 90-ih godina prošlog veka. Ubitačno spretan u repovanju, Mos Def je jedan od onih emsijeva koji jasnom čine razliku između moćne battle/reprazent rime i grubog hvalisanja, no uvek naglašena duhovna čistota i moralni intenzitet njegove muzike su ono što ga je učinilo istinskom liderskom figurom nakon albuma Black Star (snimljenog u duetu sa Talibom Kwelijem) i prvog solo rada – Black on Both Sides, starog evo već deset godina.

Paralelno sa razbuktavanjem njegove glumačke karijere, Mos Def je počeo da snima sve čudnije ploče. The New Danger je bio pokušaj ponovnog osvajanja teritorije gitarske muzike koju su crni muzičari reklo bi se olako prepustili drugima da se po njoj baškare – i nije bio mnogo dobar. True Magic je bio konvencionalniji hip-hop album, ali... ni on nije bio mnogo dobar.

Zato nije slučajno što se prva pesma na The Ecstatic zove Supermagic. Posle ’istinite magije’ može se otići samo u hiperbolu, ali hip-hop, sa svojim nadrealističkim oblikovanjem realnosti i njenim uterivanjem u ritam i stih uvek se najbolje osećao baš u preteranosti, prenaglašenosti, u lomu koji nastaje kada se konvencionalna logika suoči sa gotovo animalnom žudnjom za životom.

Iako se naslov albuma ponavlja skoro u svim pesmama, The Ecstatic svoju centralnu temu ne prenaglašava. Mos Def je pre svega inspirator, ne tek uzor koji svojim delima pokazuje kako se to radi (mada ni ovu komponentu ne treba potceniti), već posmatrač, tumač i ohrabritelj, čovek sa istinskom ljubavlju prema zajednici i kulturi čiji je deo. Ovo nije laka uloga, pogotovo unutar umetničkog izraza koji i dalje više od svega vrednuje individualno potvrđivanje i faličnu simboliku, no Mos Def ima barem dve velike prednosti na svojoj strani. Prva je duhovnost koja ne deluje namešteno i koju on, uprkos eksplicitnom upućivanju na Boga i islamski moral, ne pretvara u nekakvu pop-karikaturu. U tom smislu se naslov albuma može jasno povezati sa mističkim iskustvima derviša/sufija.

Druga prednost koju Mos Def ima je prefinjenost poetskog izražavanja kakvom se malo koji savremeni reper može pohvaliti. Balans gorkoslatkih fragmenata dečačkih uspomena i nedvosmislene, direktne opservacije o životu ovde-i-sada u Life in Marvelous Times je stepenik ili dva iznad bilo čega što kolege koje su zakrčile vrhove top-lista poslednjih par godina umeju i mogu. Slično tome, suptilna, ohrabrujuća himna slabima i gubitnicima u Quiet Dog Bite Hard nijednog momenta nije u opasnosti da sklizne u patetiku dok Mos sjedinjuje poduke o istoriji hip-hopa sa osvrtima na lični duhovni razvoj.

Treća velika stvar koju ovaj album ima je vrhunska ekipa bitmejkera koja ga čini muzički možda najuzbudljivijom hip-hop pločom polusezone. The Neptunes, Madlib, mlađi mu brat OhNo i još jedan posthumni biser J Dille samo su vrh ledenog brega i ovaj album beskrajno lako ujedinjuje trombone i vibrafone u bolesno plesne ma(n)tre (Twilite Speedball), surovo fanki sinti linije strmoglavljuje u istočnjački svadbarski groove (The Embassy), i, 40 godina kasnije, i dalje otkriva nove načine da se spoje ritam i poezija (Quiet Dog Bite Hard). Sve ovo pre nego što i pomenemo izvanredna gostovanja Slick Ricka, Georgie Anne Muldrow, ponovno ujedinjenje sa Talibom Kwelijem na The History, kao i činjenicu da kupovinom majice dobijate kod za besplatno skidanje albuma sa Interneta.

Dakle, ovo je zaista povratak kralja na tron na kome se predugo baškare manje vredni pretendenti? Ne, ne sasvim. Iako je prepun izvanrednih detalja i sklopljen tako da prosto iziskuje ponovljena slušanja, i natrpan fantastičnim bitovima i stihovima, The Ecstaticu nedostaje onaj poslednji nivo čistote, nedvosmislene ubeđenosti u svoju misiju, čak i formalne zaokruženosti.

Ovo je album perfektan u detaljima ali nedovoljno siguran u sebe kao celina, sa pesmama koje se prečesto završavaju nakon što su svoju poentu samo najavile, ne i napravile. To ne znači da je loš ili neprijatan za slušanje, već najviše da nam je apetite za Mos Defa ponovo razjario i da od narednog albuma konačno očekujemo novo remek-delo.