Jedan od najzabavnijih jazz sastava današnjice na prvom koncertnom albumu rekapitulira dosadašnju karijeru
Kada neki jazz muzičar osnuje bend, sva je prilika da će ga nazvati po vlastitom imenu. Još samo treba da doda „trio“, „quartet“, „quintet“, ili već neki drugi nastavak u skladu s brojnim stanjem ansambla, pa će informacija biti potpuna. Tako nalaže tradicija.
Pre 14 godina njujorški trubač u usponu Steven Bernstein spremao se za jedan od prvih koncerata sa sveže okupljenom grupom muzičara. Nakon što je, na promotivnom plakatu, ugledao natpis Steven Bernstein’s Slide Trumpet Quartet, nezadovoljno se okrenuo drugarima iz benda i uskliknuo: „Zašto se ne bismo zvali Sex Mob?“ Predlog je prihvaćen s oduševljenjem.
Lakrdijaški nazivi bendova koji sviraju džez, ili makar flertuju s ovim žanrom, počeli su da se pojavljuju još krajem 70-ih, kada je muzičar/glumac/slikar John Lurie okupio sada već kultni sastav The Lounge Lizards. Iza ove prakse ne treba videti samo pošalicu na prvu loptu, već pre svega jasno izražen stav da su u džezu opuštenost i humor primamljiviji od (pre)ozbiljnog pristupa i stroge akademske poze.
Sex Mob je odličan primer ležernog tretmana žanrovskih konvencija. Postali su prepoznatljivi po stilski šarolikim obradama – od džez legendi Dukea Ellingtona i Counta Basiea, preko tema iz serijala o Jamesu Bondu, Nirvane i umetnika nekada (a i sada) poznatog kao Prince, pa sve do Los Del Rio i zloglasne Maccarene! Autorski rad takođe obiluje swing, funk i pop senzibilitetom u kombinaciji s rockerskom energijom, što svaki album njujorške četvorke čini skladnom i pristupačnom celinom.
Ono što Bernsteina izdvaja iz mora jazzera koji poslednjih godina sve više gledaju ka pop/rock sceni u potrazi za inspiracijom jeste odsustvo želje da se poznati predložak pretvori u poligon za vratolomna sola ili komplikovane aranžmane. Sex Mob su zainteresovani za esenciju pesama koje obrađuju – dobru melodiju, groove i erotski naboj.
Godine 2006. na koncertu u malom švajcarskom gradu Willisau (poznatom po odličnom jazz festivalu) pridružuje im se klavijaturista John Medeski, stari prijatelj i saradnik, frontmen njujorškog trija Medeski, Martin & Wood. Nije čudo da je Bernstein odabrao baš ovaj nastup za prvo izdanje Sex Moba posle trogodišnje diskografske pauze: tu je atraktivan gost, repertoar je veoma raznovrstan i predstavlja relevantan presek dotadašnje karijere, a sirova i nadahnuta živa svirka deluje kao prijatno osveženje posle hermetične i studijski upeglane Sexotice.
Konačno, da prozborimo koju reč o muzičarima i njihovom individualnom doprinosu senzibilitetu benda, koji najviše dolazi do izražaja na ovom albumu.
Steven Bernstein za sebe kaže da je jedini jazzer koji aktivno svira slajd trubu, i po svoj prilici je u pravu. U pitanju je instrument koji funkcioniše po istom principu kao trombon, samo što je veličine standardne trube i znatno je teži za sviranje. Ma koliko da je muzičar iskusan, ton koji nastaje će vrlo često biti piskutav, smešan i iskrzan, rečju – falš. Dok je drugim trubačima to smetnja, Bernstein kao da traži baš ovaj kvalitet od slajd trube, i s radošću se prepušta njenoj nesavršenosti.
Saksofonista Briggan Krauss ne svira redak instrument, ali njegov ton je lako prepoznatljiv – kitnjast, iščašen i šarmantno nervozan. Uparen s Bernsteinom, on pravi raskošan duvački vatromet, a u solo deonicama je najčešće zabavniji i od svog frontmena. Kontrabasista Tony Scherr i bubnjar Kenny Wollesen se podređuju kolektivu i zvuče poput ritam-sekcije rock benda – čvrsto, eksplozivno i stabilno. Naposletku, tu je počasni gost John Medeski, specijalista za raznorazne retro klavijature, koji oživljava atmosferu ranih filmova o Jamesu Bondu i stavlja šlag na tortu.
Live In Wilisau ne donosi nikakvu stilsku prekretnicu u karijeri Sex Moba, ali na najbolji način rezimira sve što je do sada urađeno, i može da funkcioniše na više nivoa – kao polazna tačka za upoznavanje s opusom benda, best of izdanje za one koji ne žele dalje da kopaju, ili osvežavajući koncertni album za stare fanove.
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari