Wolfgang Amadeus Phoenix

Priča se da je Franz Liszt bio prva pop zvezda. Njegovi virtuozni klavirski nastupi ostavljali su bez daha, ljudi su se gurali da bi ga videli, žene su u delirijumu vrištale. Heinrich Heine je taj fenomen opisao rečju “Lisztomania“, dok ga je Ken Russell prikazao u istoimenom kontroverznom filmu iz 1975. godine u kome je pijanistu glumila tadašnja rock zvezda Roger Daltry (The Who).

Pop četvorka iz Versaja, elitne lokacije francuske muzičke scene, nije bez razloga odabrala taj naziv za numeru koja otvara njihov četvrti album. U svojoj zemlji Phoenix su odavno superstarovi i opšta euforija na njihovim koncertima nije nepoznata stvar.

Kao alternativni rock bend usko povezan sa snažnom francuskom house scenom (počeli su kao prateća trupa dvojca Air, dok je gitarista Laurent Brancowitz početkom 90-ih boravio u sastavu Darlin’ s budućim članovima Daft Punka), Phoenix su prepoznatljivom kombinacijom veselih melodija s nežnim dodirom melanholije i plesnih ritmova izgradili prototip zdravog pop senzibiliteta i stekli zavidnu bazu izuzetno privrženih fanova koja polako preplivava Atlantik.

Nakon trogodišnje pauze od za njihove pojmove nešto skromnijeg izdanja It’s Never Been Like That, Francuzi se okreću raskošnom i prodornom zvuku prvenca United, ponovo sarađujući s house producentom Philippom Zdarom, majstorom kompresije iz dua Cassius, uz čiju su se pomoć i lansirali u muzičku orbitu pre devet godina. Rezultat te saradnje je idealna prolećna ploča koja je dovoljno pametna i ozbiljna da ne bude okarakterisana samo kao (pre)slatka.

U stilu svog imena, uvodna Lisztomania postavlja visoke standarde za ostatak, donoseći jednostavne ali zapaljive podijumske rifove uz ekstatičan refren koji Thomas Mars iznosi svojim emotivnim vokalom. Međutim, Phoenix nikada nije bilo moguće žanrovski striktno odrediti niti im zameriti na jednoličnosti i, premda Wolfgang Amadeus Phoenix počinje u raspoloženju opšteg zanosa, Francuzi ubrzo (od funky pesme Fences) pokazuju koliko su svestrani.

Vrhunac njihovih veština nalazi se u dvodelnoj Love Is Like A Sunset, gromadi koja zvuči kao da je potekla sa izgubljene ploče Tangerine Dreama i koja uz poznati ep s debija Funky Squaredance predstavlja njihov najambiciozniji pokušaj u katalogu i dokaz da mogu da stvaraju mnogo više od prijemčivih sunčanih tonova ako to požele.

Iako anatomski drugačije sklopljen, WAP je u biti dosta sličan prošlogodišnjem pop vrhuncu In Ghost Chambers australijske elektro trojke Cut Copy. Oba albuma krase neodoljive kitnjaste note, neskriveni plesni potencijal i ubedljiva realizacija, s tim što Cut Copy daftpunkovski disco house boje u synth pop 80-ih, dok ga Phoenix interpretiraju kroz soft rock prizmu. 

Tumarajući raznim istorijskim epohama, Phoenix na četvrtom izdanju u dugogodišnjoj karijeri prikazuju Motown beatove, jak disco vibe, himnične stadionske rock refrene i u stanju su da nesvakidašnje zaraznim udicama i iskrenom vedrinom u sekundi poprave raspoloženje.

Ukratko, europop neosporno visoke klase.

Audio:

• MySpace