This Face

U početku behu Burning Witch i Thorr’s Hammer. Doom i sludge metal su se kroz njihove radove otresali gotskih, romantičarskih i hardrokerskih klišea i vraćali se primitivnosti, težini i strahu spore, brutalne muzike.

Kasnije su došli Sunn0))) i Khanate, svaki na svoj način istražujući monstruoznost rifa shvaćenog kao srce muzike. Srce koje otkucava svega nekoliko puta u minutu, satu, danu... sve dok jednom potpuno ne stane. Sunn0))) je svakako radikalnija pojava između ove dve s obzirom na svoju ekstremnu svedenost na samo žičane instrumente (uz povremena gostovanja), ali je Khanate, iako za nijansu konvencionalniji, imao šta da kaže uvodeći u jednačinu bubnjeve i pevanje. Ako se promukli vrisak Alana Dubina pevanjem mogao nazvati.

Khanate je pukao kada je pukla osovina na relaciji Stephen O’Malley – James Plotkin, a Plotkinov i Wyskidin kasniji projekat Khlyst je pokazao interesantne rezultate dodajući sporoj i teškoj muzici element dijaboličnog haosa.

Iznenađujuće, najinteresantniji post-Khanate album stiže iz kuhinje čoveka od koga smo očekivali najmanje kreativne preduzimljivosti. Alan Dubin je, reklo bi se, imao najmanje stvaralačkog doprinosa bilo u Khanate bilo u prastarom Old Lady Drivers, međutim sa Gnaw on pokazuje u kakvom se zastrašujućem smeru može pomeriti savremeni metal, samo ako se dosledno istražuju dubine propasti i frustracije.

Doom metal je uvek na ovaj ili onaj način govorio o gubitku, ali Khanate su imali osvežavajuće nepatetičan pristup ovoj metatematici, zaključavajući emocije u složene zvučne krajolike izlomljenih ritmova, disharmonija i neprekidnog vrištanja. Gnaw zaoštrava radikalnost ovog pristupa time što gotovo potpuno eliminiše ’rock’ element iz doom metal jednačine, svodeći je na prost, nematematički iskaz. Propast. I Metal. U bukvalnom smislu.

Za potrebe ovog projekta, Dubin se udružio sa Jamiejem Sykesom, bubnjarem Burning Witch/ Thorr’s Hammer, ali ostali muzičari u bendu ne sviraju tradicionalne instrumente. Umesto toga, Carter Thornton (Enos Slaughter) izvlači ’rifove’ i teme iz instrumenata koje je sam napravio a dvojica televizijskih dizajnera zvuka (od kojih jedan ima u svome CV-ju čak i EMI nagradu za audio-dizajn), Jun Mizomachi i Brian Beatrice dodaju guste slojeve elektronike, efekata, semplova i raznorodnog zvučnog otpada sve dok finalni proizvod ne počne da zvuči kao direktan prenos kakve mehaničke apokalipse.

Muzika-kao-dizajn pristup svakako se neće dopasti tradicionalistima, ali Gnaw je jedan od retkih bendova nastalih posle Swans (dakle, u poslednjih četvrt veka) koji može legitimno da tvrdi da je atmosferu potpunog beznađa i potpune, nepraštajuće sadističke svireposti prizvao na jednako snažan a opet originalan način. Ovo je muzika koja se unapred valja rušeći sve pred sobom, a opet se bolno saplićući na svakom koraku – Sykesovi bubnjevi su samo organska, plemenska komponenta zvuka urušavanja kompletne ljudske zajednice u propast čitavog sveta. Oko, iznad i ispod njih su distorzirani, glasni zvuci mrvljenja metala, rušenja, nasilja, oblikovani u jednočinke teatra surovosti koje se stalno vraćaju na svoj početak.

Raniji pokušaji spajanja ekstremnog metala sa power electronics muzikom dolazili su sa obe strane ograde (Merzbow, Boris, Sunn0))), Neurosis itd.), ali sa Gnaw kao da je prava formula pronađena – ovo je muzika čiji je haos opčinjujući. On obara na zemlju i pada svud po slušaocu, ali mu nikada ne pruža ni trunčicu nade. Dubinovo vrištanje, ali i nekoliko melodičnih, razočaranih pevačkih pasaža su finalni ekser na poklopcu kovčega – Gnaw nije muzika koja isteruje demone i posle koje se osećate bolje. Ako se uopšte ikako osećate.

Naravno, odsustvo ’klasičnih’ gitarskih tema će za neke biti pilula nemoguća za gutanje. Slušanje tema koje naizgled spontano nastaju od čiste buke zahteva otvoren um i određenu morbidnu sklonost ka bolu. Takođe, nepopustljivo brutalan, apsolutno beznadežan, bez makar naznake oprosta, ovaj album je uvek na granici da bude jednodimenzionalan, čak i iskarikiran.

Ali, prava groteska uvek je ličila na karikaturu, a pravi bol uvek je ličio na blagoslov. Pravi slušalac će umeti da se prepozna.

Audio:

• MySpace