A New Tide

Gomez je na britanskoj sceni više od deset godina. Njihov početak je bio blistav: album Bring It On dobio je Mercury nagradu za najbolje izdanje 1998. godine (premašivši konkurenciju u kojoj su bili Massive Attack i The Verve).

Jedanaest godina kasnije objavili su novi album A New Tide, kome početnog kvaliteta uistinu ne manjka, ali je blistavosti moglo biti i više.

Ipak, pokušaćemo da izbegnemo zamke (zamornih) poređenja i sa prvencem ovog benda, i sa ostalim njegovim prethodnicima, i pozabavićemo se onim što nudi.

Otvara ga Mix, numera koja počinje kao uspavljujuća akustična balada; u život je (a i nas) vraćaju nešto jači bubnjevi i gitare, nakon čega zamire uz ponavljanje reči: „We mix together“, najavljujući ovim autopoetičnim stihom ono što sledi. Little Pieces ipak ima više energije, zanimljivije gitarske motive i energični refren. Od vesele i pevljive If I Ask You Nicely, album se pokazuje kao mnogo prijemčiviji.

Jednostavna melodija, ali u stalnom usponu, duhovit i dopadljiv tekst (npr. „I may have built this fire/But you provided the spark“) i dilanovski šarm, učinili bi Lost Track odličnom pesmom da nije, sa svime time, neusklađenog te i nezgrapnog kraja.

Win Park Slope i Bone Tired donose elektronski zvuk; prva melanholičan i bluesy, a druga nešto veseliji. Od ostatka albuma po kvalitetu upadljivo odudara Airstream Driver, čiji ritam vas tera da ga, i nesvesno, pokretima (stopala) pratite i smeškate se. Sa sintezom dobrih starih jakih gitara, upečatljive perkusije i solidnog teksta, dobar kandidat za neki budući The Best of Gomez.

Prirodan izbor za takvu kompilaciju mogla bi biti i Natural Reaction, programska pesma o frustraciji zbog slave i zasluga, koje su, zapravo, izostale, iako su se smeškale na samom početku priče („I get so nervous/Waitin' for a natural reaction“).

Na nju se nadovezuju Very Strange i Other Plans, koja na momente vuče na uspavanku čiju čežnjivost razbija snažna igra gitara. Album zatvara Sunset Gates, pesma valjanog gitarskog zvuka, još valjanije raštimovanog na kraju, kao napravljena za vožnju nepreglednim prašnjavim putem dragim starim kolima, ka zalasku sunca...

A New Tide je, sve u svemu, više „tide“ nego „new“. Uhu naviknutom na zvuk Gomeza mnogo šta će odmah zazvučati poznato. Prosto, ove pesme nekako zvuče kao da ste ih dosad makar jednom čuli negde usput – na radiju, na ulici, u prodavnici, gde bilo.

Mana? Ne nužno. Prednost? Opet, ne nužno. To zavisi od slušaočevog senzibiliteta. A New Tide je sav „negde nigde“. Mada, nikako ne i negde na sredini, tj. prejako i nepravedno bi bilo reći da je osrednji. Dakle, album koji se ne može zaista pohvaliti, ali kome se, isto tako, ne može mnogo toga zameriti. 

Audio:

• MySpace