All the Plans

Nikada u prvoj ligi, ali, s druge strane, rado viđen na glomaznim turnejama kao predgrupa zvučnim imenima (U2, Rolling Stones, The Police...) i sa tri miliona prodatih nosača zvuka za osam godina, Starsailor je bend dostojan poštovanja i praćenja. Na četvrtom albumu (nakon pauze od četiri godine) ih zatičemo u solidnoj autorskoj kondiciji, sa ambiciom vraćanja mikrožanru piano-rocka koji ih je i proslavio.

Ponovo udruženi sa Stevom Osbornom (čiji potpis možemo videti na nekim od najuspešnijih izdanja sastava poput Suede, The Happy Monday, Lush, New Order, The B-52’s, Doves, KT Tunstall, Placebo...), James Walsh i bratija započinju povratak na čelnu poziciju odeljka koji smatraju svojim prirodnim staništem. Mereno predočenim na All the Plans, četvorka ima dobre izglede, i u svakom slučaju zaslužuje poneki aplauz pride.

Prethodni album On the Outside (2005) bio je pokušaj silovitog kraula u vodama nešto čvršćeg zvuka. All the Plans, pak, predstavlja povratak u mekše i milozvučnije prerdele, ali sa osloncem na poslednje iskustvo. Stoga ne čudi da ovo izdanje ostavlja utisak svirke na poznate note, kako tuđe tako i vlastite, vidne zaigranosti i nadahnjujuće samospoznaje o vlastitim dometima i udarnim adutima. A jedan od najubojitijih njihovih aduta je istinska proživljenost onoga o čemu pevaju.
 
Čast da otvori povratnički meni sasvim prirodno je pripala najzaraznijoj numeri na čitavom izdanju Tell me It’s Not Over, koja u prvi plan postavlja refren, svrsishodnu gradaciju na planu ritma i U2 iz najboljih dana kao nadahnuće (na sličnom, ako ne i istom terenu Starsailor će se naći već petnaestak minuta kasnije u previše generičnoj You Never Get What You Deserve). Pismo o namerama nosi naredna Boy in Waiting (u središtu aktuelnog EP-ja), koja predstavlja majstorski pokazatelj najboljeg što piano-rock može da ponudi.

Još od prvih izdanja Walsh i drugari su otvoreno obznanjivali fascinaciju belačkim bluesom u maniru Vana Morrisona, te ne čudi što se nešto od te opčinjenosti ovde jasno može čuti. Najbolji primeri su The Thames i melodijski raznovrsna Stars and Stripes, koja nudi krunski dokaz o Walshovoj vokalnoj upečatljivosti. Tu nije kraj priči o odavanju poštovanja još živim pretečama, učiteljima i inspiratorima.

U naslovnoj, ryanadamsovski razmahanoj alt-country vožnji All the Plans gostuje Ronni Wood (sam Wood kaže da je oduševljeno pristao na saradnju jer ga je numera podsetila na RS klasik Maggie Mae). Istom stazom Starsailor će proći i u Change My Mind, pesmi koja u tri i po minuta ipak ne uspeva da prikaže ubedljiviji razlog prisustva na albumu.

Tell Me It's Not Over

Treperavi piano-rock biser Neon Sky retko dostižne iskrenosti i elegancije predstavlja najsuperiorniji, najzaokruženiji i najlepši trenutak čitavog izdanja. Povoljnu, ali ipak nižu ocenu zavređuju žanrovski i idejno bliske numere Hurts Too Much i nešto mračnija (sa par blagih senčenja u pravcu umerene psihodelije) Listen Up, koja uprkos nešto nakinđurenijoj i agresivnijoj produkciji, ne uspeva da prikrije tragove autocitata ranijeg singla Four to the Floor. Zaključak sledi u vidu eterične i ogoljene Safe at Home, tihog i diskretnog ogleda na temu zaostavštine Nicka Drakea.

Iskrenost, sviračka i ukupna izvođačka kompetencija i prijatnost su odlike koje teško mogu da se ospore ovom izdanju; problem se javlja tek nakon većeg broja preslušavanja – iako stilski donekle raznorodne, pesme na All the Plans ostavljaju jaku impresiju upeglane ujednačenosti.

Starijim slušaocima to neće smetati, a, na sreću, album nudi i nekoliko pesama s naglašenim singl potencijalom koje su usmerene mlađim naraštajima. Znači, sve po planu.

Audio:

• Starsailor MySpace