(PGP/RTS)
Potraga za srpskim mejnstrimom se nastavlja, a još jednu kandidaturu su istakli Beograđani 357
Tokom proteklih nekoliko decenija pokazalo se da je jahanje na talasu populizma jedini siguran put koji domaćoj rock muzici može doneti status mejnstrima. Autori koji su se odlučivali za ovaj smer polazili su od pretpostavke da je pop kultura kod nas uvezena stvar i da zato šira publika može da se pridobije samo podilaženjem patriotskim osećanjima, posezanjem za nardonjacima ili očijukanjem sa estradom (naravno, neki autori su naporedo manipulisali sa sva tri elementa).
Tragedija domaćeg mejnstrima, kada govorimo o rock muzici, jeste zapravo u tome što se samo u retkim slučajevima (npr. Bajaga, Cukić) dovodio u vezu sa kvalitetom u „formalnom“ smislu (pismenom pesmom, tekstom i kvalitetnim aranžmanom). Drugim rečima, u malom broju slučajeva je muzika bila vredna komentarisanja.
***
Beogradski sastav 357 predstavlja poseban slučaj. Bend je u postpetooktobarskoj Srbiji zauzeo poziciju koja bi se dala opisati kao „patriotska“, usmerivši muziku i poruku prema desno nastrojenoj populaciji i navijačima (zbog čega ih veliki broj medija danas ignoriše). Kampanja za novi album kaže da je reč o srpskom mejnstrimu oko koga treba svi da se okupe, a dodatnu težinu svemu daje državni izdavač, koji je stao iza njih.
Pitanje odnosa ideološke orijentacije i mejnstrima u načelu nije toliko komplikovano. Sasvim je legitimno i čak prirodno imati pretenzije ka širokoj prihvaćenosti bez obzira na politička uverenja (naravno, ukoliko ona ne podrazumevaju nasilje kao deo programa ili sredstvo ostvarenja cilja).
Međutim, recept kom se na albumu Najtraženiji pribeglo je, koliko jednostavan, toliko i mučan za praćenje, i nema veze sa politikom ili ideologijom (ovde nema pesama poput Na Gazimestanu ili Jedna je Srbija). Umesto toga, na njemu je ponuđeno nekoliko bledih hard rock rifova, fanki truba, tekstova koji se gube u opštosti, i par balada koje zvuče kao demo verzije pesama Nevernih Beba.
Doduše, na sredini smo počašćeni i Moravcem, odsviranim na način na koji bi to uradio i neki nardoni orkestar. Problem sa ovom idejom nije načelne prirode. Za pohvalu je što 357 posežu za tradicijom, ali je problematično to što se u njoj ne pronalazi ništa što bi zadržalo pažnju i 2009. godne. Umesto toga, slušamo presviravanje, tehnički veoma dobro doduše, ali bez ijednog zanimljivog rešenja kakva smo ranije sretali na snimcima npr. Yu Grupe ili Discipline Kičme.
Da bi se pogodila zacrtana ciljna grupa izgleda da je neophodno bilo snimiti i pesmu pod nazivom Selo gori a baba se češlja, a čašu žuči slušalac treba da ispije u poslednjoj Neredi, u kojoj saznaje da vlast ima aparat i sredstva da spreči svaku vrstu pobune. Ono što je teže od te poruke je ponovo muzička podloga, idejno veoma neubedljiva.
I pored toga, malo je verovatno da će 357 albumom Najtraženiji ostavriti svoje ambicije. Nijedna od pesama nema barem neku udicu (refren, rif, stih, ritam...) kojom bi prebacila do eventualnog statusa hita (pogotovo u poređenju sa pesmom Beograd sa početka karijere). Jedino što drži pažnju je evidentno sviračko iskustvo, koje u sećanje priziva visoke domete benda, kao što je npr. bila obrada Immigrant Song Led Zeppelina. Ali, sada već previše govorimo o prošlosti.
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari