Strogo kontrolisana sloboda

Berlin je veliki grad, a retko koji veliki grad ima veliki filmski festival. Kan, Karlove Vari ili Valensija više su turističke atrakcije nego ozbiljne urbane celine. Venecija je specifičan grad, pa se taj izuzetak može razumeti. Naravno, postoji razlog zašto veliki gradovi nemaju velike festivale: lokacije događaja su često previše udaljene pa ćete teško osetiti kako ceo grad diše s festivalom. Kada se tome doda i hladno februarsko vreme i Berlin na severu, nije nešto što obećava.

Ipak, Nemci ne bi bili Nemci da nisu uporni… i tako uporni uspeli su da od Berlinala naprave najveći evropski filmski market i jedan od tri najveća evropska festivala.

Berlin je u mnogo čemu simbol Evrope. Od podeljenosti do jedinstva, od novog početka do dekadencije, od problema imigranata do uživanja u različitostima. Tako je i ovaj filmski festival simbol evropske kinematografije. Od podrške umetnosti do “strogo kontrolisane slobode”.

59. Berlinski filmski festival je, kao uostalom i većina festivala, pravi mali poligon za političku korektnost i mlaki lažni bunt, toliko tipičan za EU. Preopterećen ulogom da mora da kaže nešto bitno o svetu i Evropi, i da ima “stav”. Kako je u međuvremenu nestalo jasne podele na Istok i Zapad, i kako više nije toliko “in” biti anarholevičarski umetnik na Zapadu i disident na Istoku, Berlinale se poslednjih godina uglavnom bavio balkanskim ratovima i njihovim posledicama.

Nažalost, hrabrosti je nedostajalo i autorima, i selektorima, i žiriju, pa su nagrade dobijali i umetnički sumnjivi filmovi samo jer su odgovarali „stejmentu“. Kao i drugde, i ovde fali dubljeg sagledavanja sudbina običnih, malih ljudi, na ma kojoj se strani ratnog sukoba našli. Previše je politike, a premalo jakih autorskih figura koje bi smele da snime film koji nudi neočekivan pogled.

Da stvar bude komplikovanija, ove godine je izbor filmova opravdano slabiji nego obično. Ali za to su ovog puta najmanje krivi selektori. Svetski film je u krizi, ne samo ekonomskoj. Amerikanci nisu toliko zainteresovani za Evropu, Evropljani levitiraju između želje da budu umetnici i povlađivanja fondovima koji daju pare za produkciju. I eto nam lažnih filmova.

Jedan od lošijih filmova prikazanih na Berlinalu 09, ali i paradigmatičan primer celog festivala, jeste ovogodišnji nemački favorit, visokobudžetni film John Rabe Floriana Gallenbergera. Nešto kao nemačka Šindlerova lista koja se dešava u Kini. Japanci vrše genocid nad Kinezima, a naivni, dobri i uticajni nacionalsocijalista preko Siemensove fabrike spasava Kineze i postaje njihov nacionalni heroj. Kao da žele da se malo operu i sami potapšu po ramenu: “Nismo ni mi najgori, ima gorih”.

Sve je to razumljivo i tako treba, osim što nigde nema filmske drame. Gde god vam se učini da postaje zanimljivo, potrudili su se da stvar sterilišu. Scenografija i kostim su skupi i fascinantni, glumci poput Steve Buscemija veliki, reditelj dobitnik Oskara za kratki film, produkcija ogromna, a film loš! Totalno operisan od bilo kakve neočekivanosti i ičega dubljeg od emocija na prvu loptu.

Sreća da smo tugu mogli da utopimo u besplatnom šampanjcu na žurci nakon premijere. Uspeli smo da na kratko ćaskamo sa Woodyjem Harrelsonom, koji je svratio da pozdravi prijatelje, i potpuno da zaboravimo na film. Na kraju krajeva, zbog takvih stvari smo i došli.

Nekoliko sastanaka, imitacija skupljanja para za filmove, gužva i traženje mesta da se sedne i popije skupa kafa po hotelskim lobijima na futurističkom Potsdamer placu, beskorisne šarene brošure po štandovima filmskih centara i velikih filmskih kuća na marketu (koje će napraviti overweight), mnogo hladnog vetra dok pokušavate da bar nešto vidite od grada i – puno prijema!

I slučajno simbolično – pokoja izložba moderne umetnosti (poput one Jeffa Koonsa) i puno fenomenalnih donera kod Turaka. Upravo sve ovo i jeste opis onoga što je Berlinski festival.

Festival teško može da utiče na kvalitet programa, ali može i mora na prijeme, goste, zabavu… i sve što se okolo zbiva. Zato je Berlinale, uprkos svemu, veliki i dobar festival.

Preko 400 filmova u mnogo lepih i velikih dvorana, preko 200.000 prodatih karata, oko 500.000 posetilaca, oko 4.200 novinara, mnoštvo poznatih gostiju... Prijemi – uistinu, ni blizu kanskim – ali svako veče ih ima mnogo, uspešno organizovane radionice za mlade filmadžije i EFM, najveća i najbitnija evropska pijaca filmova na kojoj se sklapaju poslovi vredni milione evra.

Sve to jedan festival čini uspešnim. Mada, ove godine je atmosfera bila nešto mirnija i sumornija... „Svetska ekonomska kriza“ možda jeste fraza, ali je i ovde ostavila traga.

U nedostatku velikih filmova i velikih autora, očigledno je da raste značaj dokumentaraca. Prošle godine je film Elisa Morisa Standard Operating Procedure najavio trend, a ove godine su manji nemački festivali, koji su imali tapiju na dokumentarce, poprilično uznemireni pošto je berlinski Medved ušao u njihov zabran. Za nas iz siromašnijih kinematografija ovo može biti vrlo zanimljivo. Dokumentarci dolaze, a nama ne nedostaje priča.

Evropi fali hrabrosti. Koliko god bili dobri da se kinematografija otrgne od uslovnosti komercijalnog, fondovi su toliko i opasni zbog tupljenja kritičke oštrice. Svi po Berlinu pričaju velike priče o koprodukcijama, zaista i prodaju poneki projekat, ali istina je da je glavni onaj ko donese pare i ko kontroliše neki fond, nezavisno od ugleda i znanja.

Na kraju vam se na isto svodi da li zavisite od nekog bankara koji gleda samo zaradu ili fonda koji gleda samo politički interes. S druge strane, uprkos zgražavanju pravovernih filmadžija, sve bitnije televizije poput Arte raspolažu budžetima i publikom. Tu politika nije toliko bitna, ali zavisite od raspoloženja i ukusa pojedinaca.