The Crying Light

Pojava Antony and the Johnsons zapravo datira još iz sredine 90-ih, a prvi objavljeni snimci iz 1998. godine. Antony Hegarty, engleski ekspatriota u Americi, gender emigrant u duši, godinama se kretao po njujorškim avangardnim pozorišnim i likovnim zabitima, te lokalima s kabaretskom zabavom, dok mu osebujni rock umetnik David Tibet (nekada u new wave protoindustrial bukačima Psychic TV i Skidoo 23) nije objavio debi album Antony and the Johnsons na majušnoj etiketi Durtro. Kad su Secretly Canadian nekoliko godina kasnije počeli da se bave njegovom muzikom, ona je već dobila svoju poznatu dimenziju srednjovekovnog remiksa Lou Reeda.

Ovo dugo putovanje u stvari je završeno 2005, kad je Antony, veoma krupnog stasa i nadnaravno anđeoskog glasa, dospeo pod reflektore najveće moguće pozornice, na kojoj mu je uručen Mercury za jedinstveno delo po imenu I Am A Bird Now. Podsetimo se samo kakvo je to čudo bilo – autor koji je samo rođen u Engleskoj, čija je karijera neka vrsta novovremenskog estetskog upgradeovanja njujorške intelektualne dekadencije koja je uvek bila tu, autor čiji pol nije bitan, autor u svojoj 34 godini... sve je govorilo protiv toga da će dobiti najprestižniju nagradu engleske pop industrije.

Ipak, te godine Antonyjeva pojava je govorila toliko snažno u ime jednog novog singer-songwriter pokreta koji se kretao neofolk vodama i u ime jedne nove globalne kontrakulture, da je njegovo „novo” bilo „novije” i od takvih pojava kao što su bili glavni takmaci za prestižnu nagradu: Coldplay, Kaiser Chiefs, MIA, Bloc Party, The Magic Numbers, Maximo Park, Hard-Fi, The Go! Team, KT Tunsall... Na sve to je Beth Gibbons iz Portisheada, kao još jedan nesvakidašnji vokal našeg doba, našla za shodno tom prilikom da izjavi kako je Antony bolje izrazio osećanje žene nego ona sama. 

Težak zadatak da sledi samog sebe i svoju zvezdu Antony je razrešio tako što je u međuvremenu gostovao na pločama i koncertima i snimao s besprekornom listom abnormalnih veličina: Lou Reed, Bob Dylan, Leonard Cohen, Bjork, Marc Almond, ali i ultracool otpadnicima kakvi su Joan As A Police Woman, CocoRosie, Current 93, i naravno Hercules and the Love Affair. Verovatno su ove godine ostvarivanja snova doprinele tome da se The Crying Light, Antonyjev novi ciklus pesama, pojavi u svoj svojoj sjajnoj beskompromisnosti.

***

I ova ploča ima frapantan crno-beli fotografski uvod, koji vraća smisao pojmu omota albuma i uvodi nas u Antonyjev svet na način koji njemu odgovara – šokantni emotivni titraji samo se prelivaju i sa ivice štampanog covera. Nova ploča je posvećena jednom od najvećih plesača buto plesa Kazuo Ohnou (102), koji se pojavljuje ne samo kao naslovni portret, već i u ulozi Antonyjevog estetskog gurua, a ples u kome se sloboda osvaja usred devastiranog gradskoj pejzaža jeste u glavnoj ulozi i u spotu braće Wachowski za Epilepsy is Dancing. Spas u igri i zaigranosti, ali spas od čega?

Epilepsy is Dancing

Mada The Crying Light polako pada u drugoj polovini ploče, to i nije važno posle udarnog trilinga s početka: Her Eyes Are Underneath The Ground, a posebno pomenuta Epilepsy Is Dancing i One Dove odjekuju nezaboravnim spokojem nekoga ko nikad neće naći smirenje. Teskobu nezavršenog postojanja ostavili su mu u nasledstvo Klaus Nomi i Diamanda Galas, a Hildegard of Bingen ga je zadužila onim vanvremenskim transom zadovoljenja koje nikad ne stiže, i Antony na svojim pločama prosto ispunjava sudbinu koja mu je namenjena. Obrazac savršene melodrame je pred nama.

Aura kamerne muzike oko njegovih pesama doprinosi tome da se osećamo čudno otuđeni od svega što se u njima dešava, kao zatvoreni u nekoj kripti u kojoj se na malom prostoru dešavaju ljubavne drame proporcija Romea i Julije, te nam se u teskobnoj produkciji poruka tekstova vraća još jače, kao da gledamo preteće tragične rasplete pred sobom kako se dešavaju, naravno, Antonyju dok ih peva. Kao neizdrživa ekstaza do čijeg krešenda nikad ne dolazi, njegova muzika nikad ne traži razrešenje, i u tome je skriveni znak vremena i obeležje izuzetnosti ovog umetnika.

Njegova glavna opsesija je identitet, shvaćen kao način na koji volimo ili priznajemo da nam se primiče smrt. I njemu se sopstveni identitet mora činiti kao nešto jako daleko, nešto što se tek mora osvojiti, kao što je to slučaj sa mnogo više ljudi nego što se želi priznati, na isti način na koji to mora biti i Antonyju dok peva samo o dve stvari u raznolikim asocijativnim varijantama – o ljubavi i o smrti. Dve najteže teme glavni su junaci svih njegovih pesama, a on je anđeo čuvar užasa koji nastaje iz njihovog susreta.

Antonyjeva dramatizacija zebnje nad identitetom govori o univerzalnoj ugroženosti svakog identiteta – to je najveća tema kojoj se danas može pokloniti pažnja, jer se invazivne tehnike zauzimanja tokova kojima struji naša svest neće zaustaviti samo na njima, one se nigde neće zaustaviti. Svesni toga ili ne, tek ljudi koji su doživeli rascep između svog tela i društvene neprihvaćenosti identiteta koji doživljavaju kao svoj, danas govore vizionarski o strahovima koje mi još nismo dosegli, a koji leže u tom procepu, koji se danas veštački stvara. U stvari, jedna od osnovnih tema socijlanog inžinjeringa današnjice i jeste pojačavanje strepnje vezane za svoj identitet koji kao da nekako, poželjno je, mora ostati neodređen do kraja, ne bi li bio podložniji manipulaciji.

I mada su Lou Reed i David Bowie svakako bili pesnici identiteta u krizi, i zato pokupili najveću slavu, Antonyjevi napevi mi stalno vraćaju atmosferu Joy Divisiona, posebno iz perioda albuma Closer: nije da se to može čuti u njegovom pevanju koje je i tako mimo svih pomenutih tokova – uspela stilizacija soula i jazz balada tipa Billy Holliday – ali se gotovo može opipati u klasičnim aranžmanima i zagrobnim prizvucima pesama čije škripanje dodaje atmosferu usuda koji kuca na vrata stana.

Antony svakako nije jednostavna pojava, niti je autor od danas do juče, nego neko sa kim se možete kladiti da se nikad neće uklopiti ni u šta. Unapred viđena žrtva, do te mere nagrađena lepotom glasa da je to već kazna; pevač tako jedinstvenih vokalnih sposobnosti da za njega niko ne piše pesme, te ih mora on sam čuti u glavi; doduše, ono što čuje u glavi ne znam da li bi i on sam poželeo nekom drugom, ali je muzika koja nastaje iz toga svakako najlepša etida sa najdalje obale ovog zauvek raspadnutog sveta. I nije čudo što mu sve pesme pomalo liče jedna na drugu – sve zajedno su produženi jecaj najusamljenijeg od usamljenih bića, zatvorenog u kavezu otvorenog i nezavršenog identiteta, kavezu iz koga nas upozorava da ćemo možda jednom u njemu uskoro biti svi mi.

Što se Antonyja tiče, on sve vreme peva iz sveg glasa A Change Is Not Gonna Come, a mi ga ne čujemo. Nešto strašno počinje kad se pesma završi, nešto od čega se ne možemo sakriti, osim privremeno, tokom njenog trajanja.

Svetlo koje plače je samo još jedan način da se kaže neizrecivo.

Povezano:

• Hercules and Love Affair, recenzija albuma

Audio:

• Antony and the Johnsons MySpace