Nodzzz

Ne dajte da vas kritičari, ekperimentatori, glasnogovornici ili producenti zavedu – u samom temelju rock muzike, kao njegova žila kucavica, nalazi se potreba za druženjem i dobrim provodom. Centralna pozornica na kojoj se događao rock and roll početkom 60-ih bili su igranka i mali zadimljeni klub, a repertoar koji su bendovi svirali najpre je trebalo da pomogne nervoznim tinejdžerima da prevaziđu tremu dok prilaze simpatijama.

Kasnije je to potisnuto u drugi plan, ili pak iskorišćeno u drugačije svrhe (pri čemu treba imati u vidu da svaka generacija ima svoj vid zabave). Autorske ambicije su narasle, a industrija, kao što vidimo, sve teži da svede na ono što može dobro da proda (čitaj: pornografiju i brutalnost). I ako se složimo da rock danas ima gotovo nepregledan spektar mogućnosti za izražavanje (o različitim stvarima može da progovori koristeći najrazličitije muzičke oblike), on, nažalost, takođe deluje kao da je u velikoj meri izgubio važan deo s kojim je krenuo.

Trio iz San Franciska Nodzzz nalazi se upravo na svetoj misiji ispravljanja ove nepravde. Grad je dosadan, muzika je dosadna, hajde da to promenimo – ovaj poriv ugrađen je u svaku sekundu njihovog dvanaestoinčnog izdanja, koje sadrži deset pesama u ukupnom trajanju od oko 16 minuta. Snimljen je na najjednostavniji način, na staroj dobroj četvorokanalnoj mikseti, kako bi primarni cilj – prepuštanje trenutku – bio što bolje ostvaren.

Energija u otvarajućoj Is She There je ubedljva, i u sećanje priziva The Kinks, Modern Lovers (naročito songwriterski pristup Jonathana Richmana )... Nodzzz u intervjuima pričaju kako su Stonesi u ranom periodu bili cinični u vezi s tim što rade, kako sebe nisu smatrali muzičarima. Zato je Brian Jones znao da izjavi kako će postati grafički dizajner. Sada ta samosvest dobija novi oblik, tako da u refrenu pesme Controlled Karaoke možemo čuti: „It’s all controlled karaoke, la la la la la, this song is phony“.

Sve pesme su izgrađene oko nekoliko ubitačnih promena koje želite da čujete u najboljim trenucima na žurci, a vrhunac predstavlja In the City (Contact High), koja donosi slatki ugođaj dokolice uz pomoć harmonije kakvu je nekada mogao da iznedri samo Television (solaže su, u skladu sa skromnijim tehničkim mogućnostima, ovog puta izostale).

Nodzzz, međutim, ne žive u iluziji da je važan jedino koncept „žurka po svaku cenu“. Pesme Simple song i Highway Memorial Shrine govore i o suočavanju s nužnošću odrastanja, ali ni i u tim trenucima energija ne pada, a melodije su jednako ubedljive.

Ima ljudi kojima je potrebno puno vremena da kažu šta misle, kao i onih kojima to nikad u životu ne pođe za rukom. Triju iz San Franciska bilo je potrebno nešto više od 15 minuta da ponudi dobru energiju i poruči kako sutra neće biti tu (barem ne takvi kakvi su danas). Dovoljno za dobar „mali“ album - bez većih pretenzija - baš kako su i hteli.

Audio:

• Nodzzz MySpace