Hurricane

Hurricane predstavlja odvažan povratak posle fragmentarno ishitrene glumačke karijere (mada se A View to Kill, Vamp i Conan, the Destroyer mogu smatrati za uspehe) i gotovo dočekane penzije na raznoraznim crvenim tepisima širom planete. I to povratak bez sigurnosti i ušuškanosti koju je pružalo nenadoknadivo zaštitničko krilo producenta Trevora Horna.

Albumi koje je Horn svojevremeno producentski potpisivao su gotovo uvek (sa izuzetkom Pet Shop Boysa) bili prvenstveno njegovi, pa tek onda ostvarenja autora i bendova s kojima je radio(Frankie Goes to Hollywood, ABC, Seal, Lisa Stansfield...). Na sreću, Grace Jones ovde jasno i glasno pokazuje da je toga svesna, te se odlučila da preovlađujući izraz bude dub kao višeznačno potentan i geografski joj blizak.

Mnoštvo respektibilnih gostujućih muzičara (Sly and Robbie, Brian Eno, Wendy and Lisa, Tricky, Tony Allen...) izdanju je zagarantovalo određeni stepen ozbiljnosti i promišljenosti.

A na samom startu – buka i bes. Uvodna This is Life je prodoran anti-ratni urlik. Dub sa afro-ritmovima kao osnova, sa ragga nakitom, pokojom distorziranom gitarom i naređenjima poput: “Lay down your spears, let go your fears“ koja se samo kao naređenje i mogu shvatiti kada dolaze iz tog.

Posle tako srditog početka predah je neophodan, mada i to treba shvatiti uslovno. Naime, William’s Blood jeste daleko milozvučnija numera, ali zapravo predstavlja oratorijum na temu izneverenih roditeljskih očekivanja, ličnih pogrešnih skretanja, a sve to uz gustu zvučnu zavesu superiorne teksture – klavir, blagi funk ritmovi, organa, gospel hor kao pojačanje u osetljivim trenucima, polimelodičnost, Amazing Grace kao sasvim prirodan završetak ove pometnje sa smislom.

I gotovo filmski bogata naracija William’s Blood naprosto pleni širokim zahvatom koji ukazuje na to kako bes, u sadejstvu sa mudrošću koju donose godine i širom otvorenim očima, može da bude artikulisan u izvanrednu inovativnost i kreativnost.

Coroporate Cannibal, pak, nastavlja tu zastrašujuću nit započetu sa This is Life. Trip hop sirovije vrste, dark electro ukrasi, pulsirajući ritam, škripava distorzija i sablasno intonirano recitovanje uspevaju da se brzo urežu u pamćenje, ali i da u zasenak bace donekle nesuvisle stihove (“I’ll consume my consumers with no sense of humor”, recimo). Ponovo opravak uz elegično-empatično-plačnu I’m Crying (Mother’s Tears), koja i na nivou ponuđene lirike nudi zanimljivo stajalište – Ms. Jones pominje povratak u majčinu matericu, pri čemu bi se i povratak u kreativne vode dao doživeti kao povratak među žive.

Corporate Cannibal

Ostatak albuma predstavlja hod po sigurnijem tlu. Naslovna Hurricane (koja usled gostovanja i doprinosa Trickyja završi sa donekle izlišnim producentskim detaljisanjem), ska/reggae nakit u naglašeno plesnim Well, Well, Well i Love You to Life, brelovski intonirana šansona Sunset Sunrise, a završna Devil in My Life donosi inteligentno poigravanje rešenjima tipičnim za bondovske teme (Grace Jones je kao jedna od Bondovih zlica sasvim kompetentna za takva poigravanja, a Zrno utehe bi svakako dobio ovakvom pesmom umesto već zaboravljene saradnje Alicije Keys i Jacka Whitea).

Iako je u boljim/mlađim danima često izazivala rasprave na temu odnosa sadržaja i pakovanja, Grace Jones umesto puta ka spokoju i tišini nekog posh gerijatrijskog doma na Hurricaneu smelo prati novu stazu vlastitog izraza. I zbilja, bila bi velika jeres ukoliko ne nastavi ovde predočenu zlatnu nit.

Audio:

• Grace Jones MySpace