Dens dekadens

U pariskom Cité de la musique otvorena je izložba Gainsbourg 2008, koja je konačno ozvaničila ulazak u francusku kuhinju Sergea Gainsbourga, autora koga se Francuska stidela dok je u emisiji govorio Withney Huston: „I want to fuck ’er .“

Ova za muzičku istoriju značajna izložba predstavila je s pregršt TV ekrana na kojima se prikazuju najpoznatiji spotovi i audio-zapisi Gainsbourgov rad kroz četiri faze:

- plavi period: Gainsbourgov propali pokušaj da postane slikar;

- idoli: uticaj pop-kulture na Gainsbourgovo stvaralaštvo;

- dekadens: kada stvara svoje najkontroverznije hitove i

- ecce homo: poslednje godine života u kojima komponuje psihoaktivnu rege obradu Marseljeze - Aux armes et caetera).

Na izložbi su prvi put prikazani neki od sačuvanih Gainsbourgovih slikarskih dela (većinu je uništio) kao i bogata porodična kolekcija njegove kćerke Charlotte Gainsbourg, koja krije originalne notne zapise pesama i čuvenu skulpturu Claude Lalanne Čovek sa glavom kupusa (što je ujedno bio i Sergov pseudonim). U propratnom delu izložbe moguće je videti filmove za koje je Gainsbourg pisao muziku ili u kojima je glumio, ili pak čuveni film Slogan, gde je upoznao mladu britansku manekenku Jane Birkin.

Što se muzičkog dela tiče, u okviru izložbe održana su dva koncerta specijalno upriličena za Gainsbourg 2008: njujorškog benda Blonde Redhead meets Gainsbourg i drugi na kom je nastupila Jane Birkin.

Blonde Redhead su se poslužili slobodnom interpretacijom Gainsbourgovog dela, inspirisani pre svega njegovim albumom Histoire de Melody Nelson (po mnogima najboljim), ne odskačući od svog ustaljenog muzičkog prosedea. Uprkos melanholičnim melodijama koje su BR proizvodili, nesvojstvenim Gainsbourgu, koncert je odisao srećom i radošću: pevačica Kazu Makino se neprestano obraćala publici ispoljavajući poštovanje prema Gainsbourgu i oduševljenje ovim događajem.

Blonde Redheadu se priključio gudački kvintet koji je uz Kazuin skoro vrišteći sopran ipak za milimetar izmestio BR iz sopstvenog univerzuma. I dok pesme uopšte nisu bile prepoznatljive Gainsbourgovim fanovima koji su žudeli za pokojom obradom, fanovi Blonde Redhead su ostali zatečeni. Ipak, koncept bez privrženosti jednom ili drugom taboru, gledan s distance, činio se kao dekadentni omaž Gainsbourgu.

S druge strane, bivša manekanka i glumica, autorka najpoznatijih uzdaha u istoriji muzike, žena kojoj su zamerali na glasu ali nikad na stasu, sada već 61-godišnja ali skakutava Jane Birkin, interpretirala je prepoznatljivo dela  pokojnog muža dodavši mu notu world musica. Uz nju je violinu svirao arapski muzičar Djamel Ben Yelles, koji je doneo nijansu istočnjačkih ritmova na hitove poput Valse de Melody, Elisa, Couleur Cafe...

Da li je world music pravac kojim bi Serge krenuo da je živ? Verovatno ne, pre bi to bila tecktonik. Ipak, činjenica da je cela sala na kraju koncerta sa savršenom preciznošću otpevala odu La Javanaise najvećem perverznjaku među svim francuskim boemima, na insistiranje Jane Birkin, dokazuje koliko je Gainsbourgova kontroverznost ušla u tradiciju.

Pored neizmernog istorijskog značaja izložbe Gainsbourg 2008, ono što joj je svakako nedostajalo da bi bila konceptualno kompletna bio je skandal, kontroverza ili incident. Ipak, šansa postoji da se skandal desi u narednih nekoliko meseci, koliko izložba traje. A ukoliko se desi, tada će biti jasno da li je Gainsbourg svojim dekadentnim konceptom života uspeo da nešto nauči automatizovnu, organizovnu i odviše briljantnu zapadnu civilizaciju.