Gift of Screws

Ako se na trenutak dogovorimo da postoji nešto što bi se dalo nazvati rock aristokratijom a da to ne znači nešto ružno, članovi najuspešnije postave Fleetwood Maca (Mick Fleetwood, John McVie, Lindsey Buckingham, Stevie Nicks, Christine McVie) svakako su sam njen krem. Da je snimanje albuma Rumours (1977), recimo, bilo iskorišćeno za reality show, pitanje je da li bi Dinastija kasnije bila onoliko interesantna.

Pored toga što je pisao besramno besprekorne mainstream rock hitove za odrasle, Lindsey Buckingham nikada nije krio svoju eksperimentalnu stranu, a njegova umereno do znatno uvrnuta ličnost protezala se i na jedno i na drugo – kako kroz melodije i stihove, tako i kroz vrlo osobeno sviranje gitare iz kog bi gotovo svako mogao ponešto da nauči, bez obzira na stilsko usmerenje. Često čujemo Fleetwood Mac i kad to ne znamo: R.E.M., Smashing Pumpkins, Ryan Adams... samo su neki od onih koji su prigrlili njihovu enormnost.

U celoj toj priči novi solo album Lindseyja Buckinghama je, kao i prethodnici, uvrnut, frustrirajući biser beskompromisnog songwritinga i ekonomično upotrebljene virtuoznosti, većim delom radijski skoro neupotrebljiv, ali i praktično nepresušan ako se ispostavi da ponekad dosta neobične stvari koje se dešavaju u Buckinghamovoj glavi imaju veze sa osećanjem sveta kakvo neguje – ili protiv kakvog se u sebi bori – slušalac.

Oko dve poletne pesme koje bi, pogotovo uz nešto izdašnije aranžmane, mogle biti hitovi za Fleetwood Mac – Did You Miss Me i Love Goes Deeper – tiska se jato napetih komad(ić)a kojima lepo pristaju sve moguće konotacije naslova albuma, preuzetog iz pesme Emily Dickinson.

Baš kao i njena poezija, pesme poput ovih na Gift of Screws ne rastu baš u baštama u kojima se ljudi druže, prepoznaju, smeju i razumeju. One su plod unikatne ličnosti, grčevitih trenutaka i zamamnih meditacija, gotovo bolesne od teskobe i potrebe za komunikacijom.

Njihova melanholija je nemirna i grčevita, i obrnuto: njihova nervoza je puna čežnje i posebne vrste strpljenja, onog koje pripada ljudima kojima je razumevanje sebe praktično fiziološka potreba, a potreba za razumevanjem drugih nešto poput poroka.

Ovo nije zdrava i jedra muzika inertnog velikana koji nikome nema ništa da dokazuje, već intimna i žilava gitarsko-vokalna poezija osobenjaka koji polako načinje senovitu stranu sredovečnosti; koji je video svet, i svašta na njemu, a i sada ga, i sebe u njemu, gleda – ponekad uznemirujuće unezverenim – pogledom istinskog umetnika.

Teško za slušanje, još teže za dopadanje, i praktično nemoguće za osporavanje. Primamljivo za izbegavanje. Preporučljivo za posvećivanje istinske pažnje.

Audio:

• Lindsey Buckingham MySpace