Ladyhawke

Pip Brown, 27-godišnja obožavateljka celuloidnog remek-dela Richarda Donnera, na debiju uspostavlja retko prisutnu ravnotežu ličnih preferenci, promišljenosti i pitkosti, potpisujući jedno od najkvalitetnijih, ali i najčudnijih izdanja godine.

Ladyhawke je lišen bilo kakve (postmoderne) ironije i poze; ne ostavlja prostora za ambivalentna učitavanja smisla. Ovo je naprosto zbirka pesama, potpuno nadahnutih i apsolutno ukorenjenih u dominantnom pop-zvuku 80-ih, izrasla na tlu najiskrenije ljubavi i oduševljenja minulom erom.

Album predstavlja kompaktnu seriju potencijalnih hitova, koja počinje ubojito jednostavnom i blago mračnom Magic, koja uspeva da zavede slušaoca na pogrešan trag. Naime, ova pesma se nameće kao najava electro-clash retro zvuka svojstvenog, recimo, grupama Client ili Ladytron, ali u krajnjem skoru postaje jasno da je ciljana meta ipak bilo Pet Shop Boys sazvežđe.

Manipulating Woman predstavlja posvetu Cyndi Lauper (koja se, pak, sudeći po najnovijem izdanju, okrenula savremenijem plesnom izrazu). Nešto mračnija raspoloženja zatičemo u My Delirium, skočnoj odi pomračenim stanjima svesti, u kojoj pulsirajući ritam tvori jedinstvo sa elektronskim premazom.

Na sledoćoj stanici čeka nas Kylie. Better Than Sunday donosi podsećanje na gospođicu Minogue iz njenih prevratničkih dana, dok Another Runaway zvuči kao diskretno retuširani zatureni rad Belinde Carlisle, sa precizno označenom dramatugijom i znalački građenom atmosferom koja arhaičnim zvucima sintesajzera postiže dodatni efekat.

Težnju ka pitkijem power popu Ladhawke pokazuje i u narednoj Love Don’t Live Here, koja bi se, pojednostavljenja radi, mogla opisati kao uspeli mutant karakterističnog Fleetwood Mac zvuka i mazno-srditog vokala po mustri Pat Benetar.

Već potvrđeni plesni hit Back of the Van predstavlja hrabro ukrštanje dva suprotstavljena toka 80-ih – zaraznog italo boot disca i ostrvskog gitarskog power puta. Odmah nakon nje smestio se i (do sada) najveći hit Paris Is Burning, umereno sinkopična pesma u čijoj krvnoj slici možemo prepoznati Go Go Dolls, već pominjane Cyndi Lauper i Pat Benetar, između ostalih. Ova pesma u veselom duhu donosi priču o kraju ljubavi u Parizu, gradu ljubavi koga je Ladyhawke izvolela zamisliti – u požaru krupnih razmera.

Paris Is Burning je, osim pažnje javnosti i publike, našoj najnovijoj divi doneo i, čini se, dugoročnu saradnju sa mnogo prgavijom i eksplicitnijom Peaches, koja potpisuje već glasoviti remix ove pesme.

U Professional Suicide, najslabijoj pesmi na ovom inače izvanrednom albumu, Ladyhawke je zalutala na teritoriju Annie, a obećavajuću umereno psihodeličnu matricu je upropastila potrebom da bude polemična po svaku cenu, a po pitanju propalih zvezda ere kojoj se, inače, neskriveno divi.

Paris Is Burning

Fleke na sreću već u prvom minutu izvadi još jedan povratak na italo boot disco staze. U Dusk Till Dawn Ladyhawke odaje počast i devojačkim bendovima tog vremena (prvenstveno Bananarami iz najranije faze). Crazy World je verovatno tekstualno najslabija pesma na albumu, ali donosi očaravajući opušten i svež pogled na nasleđe Simple Mindsa i Banglesa (u žaru doseže čak i do zaboravljenih T’Pau). Čast da zatvori ovo odlično izdanje pripala je pesmi Morning Dream, koja bi se dala opisati kao šarmantan i damski prefinjen eho Madonne iz smislenih joj dana (npr. Live to Tell).

Ladyhawke je smeo pokušaj rekreiranja bolje prošlosti, nastao iz vere (ili kako sama autorka kaže "mouthful of attitude") da se mimetizmom ipak može doći do osobenosti i prepoznatljivog identiteta. Ovo je pun pogodak koji čak čini da poverujemo da setni pogledi unazad ipak nisu tek puki produkt romantizovanja prošlosti.

Osamdesete ne bi ovako ubedljivo i pametno zvučale ni u Wellsovom vremeplovu.

Audio:

• MySpace