Funhouse

Čak ni na prvom albumu Can’t Take Me Home (2000), bukvaru prepisivačkog bubblegum znojavog plesnog popa, Pink nije pokazivala mnogo suptilnosti. Takva je pojava kanda. Zato nimalo ne čudi što je Funhouse, na kom Pink potpisuje većinu pesama (dok je za produkciju mahom zadužen trio rutinera visokog ranga: Billy Mann, Max Martin i Butch Walker), gotovo tematski album, oslonjen na dva potporna stuba: borbu sa alkoholizmom i bučni razvod od Coreyja Harta (motocross superstara i pre par godina gosta uprave prestonog nam grada).

Pink ipak veruje da se prljavi veš najbolje pere i ispira pred očima javnosti, te pominjano odsustvo suptilnosti hrabro nadomešta silovitošću i (povremeno neprimerenom) otvorenošću. To je jasno već od uvodne So What (aktuelni singl), zapaljive kombinacije vojničke koračnice, ispovedne ostrašćenosti i pitkog pop-punk izraza u samom refrenu.

Krajnji ishod je neodoljivo zarazna pesma koja uspeva da se iskupi i za neodmerenosti i ishitrenosti na planu teksta (Pink koja sebe doživljava kao beskompromisnu rock zvezdu, te potpuno promašeno prozivanje Jessice Simpson). Nešto kasnije dolazi srodna Bad Influence, na koju je nakalemljen (i to dosta vešto) refren izveden po Goldfrapp neu glam rock recepturi.

Međuprostor popunjava nekoliko raznorodnih pesama, koje bez puno prenemaganja oslikavaju trenutne preference same autorke. Tu je naredni singl Sober, skrojen po šnitu producentskog maga u nastajanju Danje, koji je ovu tipičnu Pink tužbalicu opremio svim mogućim drangulijama (loopovi u pozadinskim redovima, agresivni pomoćni vokali, gudači kao ispomoć...), ali je nekako za malo promašio metu.

Slična ocena bi se mogla dati i za blago konfekcijsku baladu na temu opraštanja i podvlačenja crte I Don’t Believe You, koja će se, nema sumnje, mnogo bolje pokazati pri živim izvođenjima u finišu stadionskih nastupa. One Foot Wrong jeste razaznatljivija, ali joj nedostaje krajnja politura koja bi je izdvojila iz mase sličnih.

Iz bledila ka kojem ovo izdanje u ovoj tački klizi Pink ipak uspeva da se trgne i to u nenametljivoj power pop pesmi Please, Don’t Leave Me, sa odličnim rešenjem pomoćnih vokala kao vrsnim ukrasom. Njoj će se nešto kasnije pridružiti i sestra - nešto bleđa u licu, ali ipak kvalitetna It’s All Your Fault.

Naslovna Funhouse predstavlja nakinđuren (mada, ne bez šarma) ples na blage funkoidne note (na tragu Maroon 5, recimo), ponovo s temom vlastitog usuda i statusa.

Još jedan biser je Crystal Ball, u kojoj Pink želi da se pokaže na terenu Joan Baez (i/ili Lucinde Williams i Laure Veirs), ali se, na sreću, zaustavlja na nadahnuću, ne pokušavajući da oponaša mnogo veštije uzore. Reč je o iskrenoj, ogoljenoj minijaturi na temu kraja ljubavi (naravno, uz obavezno zaustavljanje kraj motiva o povratku kući). Sve u svemu, pop-esencijom filtrirani alt-country favorit iz senke.

U nešto poletnijoj Mean Pink pokazuje da je svesna postojanja trubadura poput Ryana Adamsa, ali i činjenice da je ona sama ipak osuđena na plutanje vodama nešto mirnijeg i svedenijeg zvuka.

Na samom kraju dolaze neubedljiva Ave Mary A; znatno razrađenija i uspelija Glitter in the Air, obojena nijansama široko postavljenih balada 70-ih, te This Is How It Goes Down, dug starim vremenima i još jedna rukavica bačena u lice bivše ljubavi njenog života.

So What

U krajnjem skoru, Pink ovim izdanjem zadržava izborenu poziciju, posmatrano i tržišno i kvalitativno (na tom planu, recimo, dobija i pohvale bitnijih - Shirley Bassey je ne samo obradila njenu Get the Party Started, nego i nazvala čitav prošlogodišnji album po ovoj pesmi). Funhouse sadrži nekoliko pesama sa predispozicijom za prave hitove i predstavlja zadovoljavajuće štivo za manje probirljive, ali ipak misleće konzumente svežije krštenice. Malo li je?