(Columbia)
Australijski rokeri možda deluju kao dobroćudne čikice što su nekada u prošlom veku bile opasne a danas su karikatura. Sve dok ne čujete ovu ploču
Pre 30 godina AC/DC su bili simbol rock’n’roll razvrata, prljavštine i otpadništva, kupujući omladinu svojom sirovošću, težinom i bukom, a starije terajući da u neverici vrte glavama i lamentiraju nad tim kuda ide svet. Danas su oni simbol starih dobrih vremena, temeljna vrednost u panteonu popularne muzike, podsećanje da u svetu koji nam postaje sve nerazumljiviji ima vrednosti koje se ne menjaju.
Prošli album Stiff Upper Lip izašao je još u prošlom veku, i za trenutak se činilo da će australijska borbena mašina baciti peškir, priznati da ju je vreme konačno pregazilo, te časno otići u istoriju koju je u mnogome sama izgradila. No, osam godina i jedan razvod kasnije, AC/DC, uz pomoć producenta Brendana O’Briena (odgovornog za mnoge albume Stone Temple Pilotsa ili Pearl Jama), pokazuju da neki fenomeni postoje izvan istorije.
Kao što Ramonese nikad nisu doticale ćudi publike i promene modnih trendova, tako ni AC/DC nikad nisu odstupili od svoje prostačke ali, pokazuje se savršene, troakordne formule. Čvrstina ritmova mašine-u-ljudskom-obličju Phila Rudda, betonski zid gitara braće Young i Cliffa Williamsa, te bariton Briana Johnsona proceđen kroz stisnuto grlo i vilice koji do mikrofona propuštaju samo poluživotinjske krike – svi ovi elementi su na Black Ice raspoređeni s takvom ubedljivošću, takvim uverenjem da bend radi samo ono što najbolje ume, da su brige ili sumnje koje je slušalac možda a priori imao oduvane već posle prvog refrena moćne Rock’n’Roll Train.
Dobro je kad bend zarađuje toliko novca da ne mora da razmišlja o praćenju mode, a još je bolje kad to znači da vreme između dva albuma (u ovom slučaju gotovo deceniju) može da iskoristi za brušenje muzike do perfekcije. Naravno, ovo je i dalje klasičan AC/DC, rock’n’roll koji sviraju pećinski ljudi potpuno nezainteresovani za istoriju, politiku ili bilo šta što izlazi izvan magičnog kruga jeftinih, trenutnih zadovoljstava.
Angus Young (intervju)
Black Ice je, kao i svi albumi pre njega, nošen libidom, nabijen infantilnom energijom destrukcije, pražnjenja, preterivanja, uživanja u viškovima (pića, droge, seksa, besa, zadovoljstva). To što se ova ploča ekskluzivno prodaje u Wal-Martu, bastionu porodičnih vrednosti (gde ruši rekorde!), umesto da na nju kidišu čuvari javnog morala, samo je dokaz promena kulturnog krajolika u poslednje tri decenije, ali joj ne oduzima na težini.
Naravno, Black Ice je ploča kojoj se nikad ne žuri, koja zvuči previše čisto da bi zaista prenela onaj miris prljavštine kakvog pamtimo s nekih klasičnih albuma ovog benda, koja je za nijansu predugačka. Ali ovo je, pored toga, ploča koja posle 30 godina okretanja istih akorda zvuči savršeno prirodno i snažno, a da se nikad tom snagom ne razmeće.
Pred slušaocem je kolekcija izvrsnih blues pesama odsviranih zaglušujuće glasno, boogie himni pravovernih kao i bilo šta iz poslednjih pola veka istorije rock’n’rolla. Ona nije savremena i ne govori nam ništa što do sada puno puta nismo čuli, ali jeste vanvremenska i dovoljno dobra da nam svoju arogantnu, egocentričnu bajku o nirvani seksa, droge i rock’n’rolla proda po ko zna koji put.
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
dragan (gost)
| 04.11.2008. 15.13.43
Ac dc, vala bas pecinski ljudi sviraju rok, muzika za pleme u lovu na mamute..uvek su mi bili neslusljivi, totalno neinspitativni, glupi, staviti njih i the ramones u istu recenicu je neodgovorno..sta reci, ko ih voli, uzivace .
-
neispitativan (gost)
| 04.11.2008. 19.30.38
dragance, nemoj nama da se zalis, ko ti je kriv!
obozavam pleme u lovu na mamute koje slusa ACDC!
a posle obeda, zna se, ramones!
-
grga (gost)
| 04.11.2008. 20.09.53
odlicna recenzija!
-
dobri su skroz... (gost)
| 05.11.2008. 03.11.36
Odlična mizika, fantastična produkcija. Jedino su tekstovi jadni, čak iza AC-DC standarde. Valjda će u sklopu dvogodišnje turneje stići i srbiju da obiđu
-
smrdo (gost)
| 05.11.2008. 08.44.29
vrlo zanimljiva i pouchna recenzija. zev-zev.
-
Rac-Q (gost)
| 05.11.2008. 09.06.17
Jedino zajedničko za ACDC i Ramonese jeste to što ne prate trendove, uz samo jednu malu ispravku. Ramonesi su bili trendseteri i drugi su pratili njih, što se ne može reći za ACDC. To naravno ne znači da bih sebi dozvolio takvu glupost da ne odem na njihov koncert ako ga bude bilo u Srbiji.
-
di dzej krmak (gost)
| 05.11.2008. 18.36.47
ziveo autor!!! hebo ga patak vako inteligentnog
-
Elvir (gost)
| 09.11.2008. 08.40.43
Stvarno ne znam zasto ljudi porede ac/dc sa ramonesima????? to dva razlicita sveta!!
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.