Gravity at Last

Album Gravity at Last je, kao i prethodni Joyful, producirao Jaya Newlanda. Snimljen je u brzopoteznih pet dana (marta ove godine), gotovo uživo, u nadaleko čuvenom studiju Compass na Bahamima. Munjevito hitra produkcija i ovaj put ostavlja utisak osmišljenog, navežbanog i blago ušminkanog jam-sessiona, što pesmama daje nijanse intimnosti i neposrednosti.

Da je ovo, ako ne preterano inovativno a ono (ništa manje bitno) barem prijatno slušalačko iskustvo jasno je od samog početka: album otvara I am not Afraid, izrasla na zaraznoj reggae sinkopi (po receptu jednog od dva velika hita s prethodnika Life is Real). U njen kalup se fino uzglobila i bliska joj Slow, Slow (Run, Run), bogatija za podršku muških vokala i potencijal za sinhrono pljeskanje dlanovima.

Love and Hate predstavlja povratak u Down on My Knees vode. Reč je o elegičnom biseru na temu raskida, diskretno ukrašenom zvukom mandoline. Na primeru Love and Hate se lako može dokazati superiorna uverljivost autorkinog glasa i čitavog koncepta – iako ishitrenog teksta, nastalog pukim nizanjem antonima (love – hate, joy – suffering...), ona uspeva da se izdigne iznad te bitne manjkavosti prvenstveno zahvaljujući iskrenošću i ubedljivošću kojom Ayo isijava tokom čitavog albuma. 

Negde na sredini se ugnezdila i najslabija karika u ovoj goleadi, bledunjava Get Out of My Way. Pored nje u grupu manje-više izlišnih bi se dale podvesti rutinske reggae numere Lonely i What is It About?. Dakle, jedina značajnija zamerka se odnosi upravo na dužinu (album ima 13 pesama). 

Better Days, moćna klavirska balada s kamerno tretiranim gudačima koja u sebi spaja snagu vulkanske erupcije i ogoljenu krhkost svojstvenu ovoj pevačici, predstavlja najbolji trenutak na Gravity at Last.

U bluesiranoj Change, u kojoj, osim glasa za koji nekako uvek manjka pohvalnih epiteta, caruju i gitare, tvoreći upečatljivu plesnu numeru koja prikazuje Ayo i u nešto drčnijem izdanju. Piece of Joy predstavlja setnu soul kontemplaciju o gubitku ljubavi (a samim tim i samopoštovanja), kontemplaciju izvedenu po pelceru Carol King ili Roberte Flack, recimo.

Pesma Sometimes je minjon iz odeljka akustičarskog folka minulih era, i tu je da makar malo razvedri ovaj krajolik nenametljive lepote i pulsirajuće tuge uoči završnih Mother (zakasneli oproštaj od prerano i tragično preminule hromozomodavke) i Thank You (gospelom začinjena zahvalnica Gospodu).

Ayo je sa Gravity at Last potvrdila svoju nadmoć na polju suptilne mešavine jazziranog popa, soula starog kova, laganog bluesa i reggae ritmova, potpuno lišenog postmoderne glazure, ponovo isporučivši umalo pa bezgrešan niz bisera.

Pri tome je iznova dokazala svoj koalicioni potencijal. Prvi album je privukao fanove Tracy Chapman, pobrao unisone hvalospeve verzirane kritike, zagospodario chill out kompilacijiama raznih sorti; Ayo je bezmalo krunisana u Francuskoj, a uknjižila je i saradnju sa Snoop Doggom na preradi već pominjane Love is Real.

Zato ne čudi što će i Gravity at Last zasigurno predstavljati pomirujući zajednički sadržatelj za slušaoce najraznorodnijih preferenci, naravno ako izuzmemo najtvrdokornije elitiste i/ili mrgude.

Audio:

• AYO MySpace